Foto: Lični stavSvi vi koji ste danas ovde manje ili više dobro znate ko je Grujica Spasović, šta je i kako profesionalno radio, posebno u Danasu, zajedno sa Duškom Mitrovićem i drugim kolegama.
O tome vam neću govoriti.
Pokušaću da nešto kažem o njegovoj drugoj, privatnoj strani.
Grujicu i Mirjanu poznajem od sedamdesetih godina.
Gruju sam upoznao dok je sarađivao u „Susretu“, listu beogradske omladine…
Brzo smo postali bliski, a posebno u vreme dok smo u Zagrebu 1976. bili u JNA. Vremenom se ta bliskost pretvorila u divno prijateljstvo i međusobnu povezanost.
Zajedno smo provodili praznike, mnoge vikende, bili na ferijalnim i drugim putovanjima.
U Baškoj Vodi smo nekad davno, krajem 70-ih, počeli noću da uvežbavamo pevanje Internacionale, sve dok nas lokalci nisu, posle par godina, uvrstili u zvanični program za Prvomajski uranak.
Tada je nastala i njegova, svima poznata uzrečica „Živeo Prvi maj i ostali državni praznici“.
Kad već pomenuh ovu uzrečicu, da vam kažem još neke koje su me nervirale.
Zvonim mu dole na ulaznim vratima da mi otključa kapiju.
On preko interfona kaže „Smrt fašizmu“ i neće da otvori dok mu ne kažem „Sloboda Čačak“.
Popnem se u stan i pitam ga „Kako si, Grule?“ A on odgovori: „Neću da ti kažem da ne bi rekao mojim neprijateljima!“ A kad mu na to sočno odgovorim, on kaže: „I ja tebi.“ I tako dalje… Moj dragi Grule.
Mirjana i Gruja su mojoj supruzi Nati i meni uvek bili dragi gosti i prijatelji.
Nije bilo moguće ne voleti ih.
Ne samo nama.
Voleli su ih svi koji su ih upoznali.
U početku je svako od nas imao po nekoliko krugova različitih prijatelja, da bi se vremenom sve te grupe pretvorile u jednu veliku porodicu u kojoj su svi bili ravnopravni: i ronioci, i kaprijanci, novinari, prvomajci iz Granica, prijatelji iz mladosti, rođaci…
Na nekim letnjim žurkama u Sopotu Gruja je pripremao roštilj za ogroman broj duša.
Godinama su Spasovići živeli u malom stanu na Vidikovcu.
Skromno, ali ispunjeno.
Njihov stan, nekada u Skojevskoj, a sada na Novom Beogradu, bio je uvek otvoren za brojne prijatelje.
Retki su bili trenuci kada su bili sami.
To se nastavilo i u Sarajevu dok je Gruja bio ambasador.
Kroz njihovu rezidenciju prolazili su i gostovali mnogi ljudi, kako prijatelji i namernici iz Beograda, tako i viđeni sarajevski građani…
Oni su sve dočekivali sa radošću, širokog srca i sa osmehom.
Grujica je voleo da sam priprema neke specijalitete za svoje prijatelje…
Ponosio se tripicama, oso-bukom, jagnjetinom…
Naravno da je za pripremljena jela očekivao pohvale.
Voleo je i obožavao ljuto i sam je ili uz Natinu pomoć pripremao velike količine ljutenice.
Za taj njegov brend Janko Petković mu je napravio etiketu „Opako ljuti Gruja“ sa Koraksovom karikaturom, da bi teglice sa ljutim papričicama mogao poklanjati prijateljima.
Gde god da su se nalazili Grujica i Mirjana širili su dobar duh, raspoloženje, radost i ljubav.
Zbog toga su ga i deca svih zajedničkih prijatelja prosto obožavala.
Zvali su ga Grulence, Grčkoljica, Grujičica…
I on je njih voleo.
A voleo je i pse.
Nekoliko od tih ljubimaca živeli su sa njima: prvo kokerka Besi, zatim retriver Kiki, a sada šnaucer Koko.
Mira je uvek bila njegov korektivni faktor.
Bistra, pametna, obrazovana, precizno i suštinski je podržavala, ali i korigovala Gruju u nekim njegovim stavovima.
Ipak, sećam se jednog kaprijanskog leta kad nije uspela da ga nagovori da ne pođe sa nama na krstarenje po Kornatima, jer su neki od prijatelja odustali iz „opravdanih“ razloga.
Otplovili smo samo Nata i ja zajedno sa hrabrim Grujom, hranili se ulovljenom ribom i spavali u našoj pasari ili negde na otvorenom, a jednom, kad je bilo nevreme, u napuštenoj glagoljaškoj crkvici na Piškeri…
Bio je ponosan na taj poduhvat.
Našeg Gruleta više nema…
U nama i svim njegovim prijateljima živeće u sećanjima i srcima…
Zauvek… Slava mu!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
