Zbog čega predsednik Vučić toliko iritira Nišlije da ga čak ni večito srećni Marić Milomir, ni profesionalno rodoljubivi Vulin Aleksandar nisu pokušali da brane?

Zato što Vučić otvoreno vređa inteligenciju Nišlija.

Beogradu je iz stalne budžetske rezerve (dakle i od niških para) dao milion evra za „proslavu Nove godine“ a da prethodno nije tražio da Beograd pređe u „republičke ruke“! Zbog čega ne bi mogao da na isti način pomaže i niški aerodrom?!

I da li – ako aerodromom „Konstantin Veliki“ nastavi da upravlja lokalna zajednica – to znači da taj aerodrom više neće biti u Srbiji!? I kako to da će o sudbini „državnog aerodroma“ odlučiti politička stranka – čime se neprekidno hvali predsednik Vučić, obećavajući čak da zbog odluke niškom SNS neće „faliti ni dlaka sa glave“!?

Ove i mnoge slične logičke pitalice za prvi razred gimnazije (gde đaci još nisu ni čuli ni za Aristotela ni za silogizme), te nakaradni odgovori Vučića, vređaju stanovnike ovog carskog grada, pa i mene. Naslušao se za tridesetak vekova postojanja ovaj grad svakojakih izjava svojih careva, od Konstantina do Justinijana, ali ovakvih aktuelnog cara nije! Pa kako nazvati nekoga čija je predsednička uloga u društvu formalno proceduralna, a suštinski odlučujuća po svim pitanjima života i smrti, nego carem?!

Prvo smanji prilive novca lokalnoj zajednici po svim osnovama poreza (i poveća Republici), a posle trijumfalistički obnaroduje da Niš nema para te da će ga Republika „izdržavati“, ukoliko ne budemo „tupavi“ (način na koji se vladar obraća svojim podanicima)! Oprostite, ako bi vam kolega na poslu ili poznanik na ulici rekao da ste „tupavi“, da li biste se uvredili? Ništa nije naučio Vučić od svog uzora Kralja Ibija – čak se ni on nije tako javno sprdao sa „svojim narodom“. A „narod moj“ neka pročita pažljivo ovu grotesku i nauči nešto od Žarija.

Vučić vređa inteligenciju Nišlija i sa „Leonijem“.

Tupavi kakvi smo po mišljenju našeg predsednika, nikako ne shvatamo da se u Nišu zapošljava sve više ljudi, a budžet grada postaje sve manji?! Koji genijalni ekonomist može da objasni ovaj paradoks!?

Da bi sve bilo neverovatnije, Vučić otvara Leoni dva puta, a da to hronično dekadentnoj i usnuloj intelektualnoj javnosti Srbije ne smeta. Prvi put, 29. jula 2017. godine, bilo je neugodno, a pre nekoliko dana i degutantno. Iste priče i zastave, isti patriotizam, isti izlivi ljubavi i isti autobusi samo drugi put sa ustajalim sendvičima – scenografija za oba otvaranja… Nepomenuti Adam Smit, po čijem se modelu u ovakvim fabrikama izrabljuje mladost Srbije, i citirani Tomas DŽeferson lebde niškim poljima iznad Leonija evo već punih devet meseci!

Država kao pokretač privrede nikada i nigde nije donela sreću, to se valjda uči na prvoj godini fakulteta! S obzirom da je sama kampanja besumučnog otvaranja fabrika, gde će mladi ljudi ostaviti zdravlje i mladost za 250 evra mesečno dovoljno sumnjiva, da proverimo kako je tamo gde su već ranije bili usrećeni ovakvim fabrikama.

LJudi pre potopa masovno napuštaju ovu barku u kojoj će sigurni biti samo naš vrhovni Noje i njegovi. Stoga nema ljudi za ovakve fabrike, čak ni za ovako značajnu platu od 250 evra u proseku – ovakav „etatistički neoliberalni kapitalizam“ nije mogao da zamisli ni sam Adam Smit! Stoga se mesecima radnici iz prokupačkog Leonija maltretiraju i dovlače u niški, dok u isto vreme vršački Frezenijus unajmljuje agenciju da im nekako nahvata radnu snagu!

Svi oni sa visokim školama odavno su počeli da napuštaju ovo nesrećno parče Balkana – a to intenzivno čine i dalje. Na ovaj način temeljno se menja kvalifikaciona struktura ove zemlje – Srbija postaje tupava, baš kako njen vladar želi i bez perspektive. Kako sada ne uspeva ni „šarena laža“ dualnog obrazovanja, zagovornici narečenog Škota Smita Adama masovno iz zemlje izbacuju i one sa nižom spremom. Lagano Srbija postaje domovina samo onih nesrećnih SNS autobusdžija, koji neprestano kliču i vole a da ni sami ne znaju šta i zbog čega. Srbija polako postaje zemlja i bez elementarnog biološkog potencijala, ne samo bez stvaralačkog i radnog.

Dakle, naš car lagano ostaje bez zemlje, poput njegovog prethodnika, cara Engleske „Ivana bez Zemlje“ (John Lackland). I kao što je bes i nezadovoljstvo Ivanovih savremenika nateralo vlastodršca da prihvati „Veliku povelju slobode“ (Magna carta libertatum), tako se nadam da će i Nišlije site uvreda naterati našeg Ivana da stavi prst na čelo i prestane da vređa inteligenciju i vaspitanje svojih podanika.

Beograd me je, kao ko zna koliko puta ranije u životu, razočarao.

Neka sada moje Nišlije ispišu Magna cartu libertatum za sve nas.

Autor je profesor Medicinskog fakulteta u Nišu