Odavno je ovde zabranjeno, ma da se spomene nešto što će, jelte, uzdrmati bedeme nacionalističkog pakla koji se učaurio u ovom tridesetogodišnjem paklu, koji svakog dana i svake noći reže, testeriše, raskomadava i dekonstruiše na razum i dušu ljudskosti na sastavne delove.

Upravo zbog te nemogućnosti da daš svoje skromno mišljenje o nečemu što se kosi sa svim konvencionalnim, šturim, arhaičnim, patrijarhalnim i klerikalnim strogo kontrolisanim pravilima ovog dubokog društva u Srbiji se proglašava jeretičkim ponašanjem, zbog čega mnogi postaju „izdajnici sopstvenog naroda“.

I upravo je to ono što ovu zemlju guta poput Scile i Haridbe. Što nekontrolisana rulja nedopečenih grozota prekida predstavu u Kolarcu, praveći od sebe retrogradne protuve dostojne pećinskih manira.

Što Snežana Čongradin, bog te mazo, u Šešeljevom univerzumu ne sme da napiše da živi u državi koja je izvršila genocid u Srebrenici, a da je ovaj ne gazi džipom.

Što hrabre žene ustanu protiv onog Ćirjakovića – koji, po svemu sudeći, neće prestati svoj ljigavi progon njih istih – a da se deo javnosti na obruši i na njih kako lažu, preuveličavaju i od sebe prave žrtvu.

Što Minja Miletić, iju, ne sme da postavi pitanje Sergeju Trifunoviću, a da se on pahuljica, bogo moj, ne pronađe prozvanim da je „došao na roštiljanje“, pa se posle toga u rističevićevskom maniru na najogavniji način, kada mu je bio povređen muški ego, usprotivi svim najgnusnijim snagama.

Kada je snažna Sofija Todorović drečala do neba da horde borčanskih hilbilja i redneka defiluju kroz to naselje, pozivajući na linč albanskog pekara.

Sve one, i Snežana, i Sofija, i Minja, i Jovana, i Isidora, i Dubravka, i Adrijana, i Jelena i sve ostale žene koje se svakog dana, iz dan u dan, krvoločne bore protiv svih ovih volšebnih sila bezumnih akrepa i mračnih karakondžula, dajući u ovoj zoni sumraka sićušne, ali dragocene treptaje nade, da će jednog dana, kako-tako, pobediti ovu kanibalistički-izopačenu i psihotično-frankenštajnsku Srbiju.

Autor je novinar

Povezani tekstovi