„I šta ćemo sad? Ovo pitanje ne sme ostati da visi u vazduhu“: Pravni ugao na događaje ispred Skupštine

Već prilikom ispisivanja ovih redova situacija u Beogradu ispred Narodne skupštine postaje sve napetija a mogućnost otvorenog sukoba postaje sve izvesnija, što traženje odgovora na ovo pitanje čini utoliko hitnijim.

Iako raspisivanje izbora predstavlja najčešći odgovor koji se može čuti na ovo pitanje, u ovom trenutku postoje 4 (četiri) stvari koje bi trebalo da se dogode kako bi se stvorio ambijent u kojem je moguće raspisati i sprovesti bilo kakve izbore.

1. Potvrđivanje optužnice za pad nadstrešnice u Novom Sadu

Nepotvrđivanje ove optužnice pre godišnjice tragedije predstavlja propust koji je po ko zna koji put demonstrirao u kojoj meri je sprsko pravosuđe podjarmljeno diktatu političke volje koja – nekada i mimo suda! – odlučuje ko je nevin a ko kriv.

Isto tako, ne može se preći ni preko odgovornosti Višeg javnog tužilaštva u Novom Sadu koje nije bilo u stanju da (od)brani svoju samostalnost u vođenju istrage za pad nadstrešnice.
Svojim agresivnim nereagovanjem na dezinformacije da je pad nadstrešnice posledica terorističkih aktivnosti, kao i sasluživanjem državi u progonu političkih i građanskih aktivista povezanih sa protestima, ono je gotovo u potpunosti izgubilo kredibilitet koji je ključna pretpostavka za njegovu samostalnost i poverenje u optužnicu koju je podiglo.

Potvrđivanje optužnice samo po sebi neće zaustaviti najnoviji talas krize, ali bi stavilo tačku na orkestriranu kampanju – koju vode državni zvaničnici i njima naklonjeni mediji – da se dovede u sumnju šta se evidentno dogodilo toga dana.

2. Ponovno formiranje udarne grupe MUP koja je sarađivala sa TOK

Raspuštanje ove grupe, pod krinkom promene sistematizacije radnih mesta, predstavljalo je možda najdirektniji pritisak vlasti usmeren na opstrukciju istrage koju je to tužilaštvo vodilo u vezi sa finansijskim malverzacijama u okviru infrastrukturnih projekata čiji je deo bila i rekonstrukcija zgrade železničke stanice u Novom Sadu.

Ponovno formiranje te grupe (u istom sastavu!) bilo bi jasan signal i domaćoj javnosti i međunarodnim partnerima da u Srbiji postoje institucionalni kapaciteti i politička volja da ovaj slučaj dobije svoj sudski epilog.

3. Obustavljanje postupka protiv aktivista STAV-a i PSG pred Višim sudom u NS

Iako nije jedini postupak koji se vodi protiv građanskih aktivista zbog učešća na protestima širom Srbije, postupak protiv aktivista STAV-a i PSG spada među najznačajnije pošto je u njemu država demonstrirala na šta je sve spremna u političkom obračunu sa sve masovnijim protestima.

Dubiozne optužbe, zloupotreba službi bezbednosti, zajedno sa potpunom instrumentalizacijom medija kako bise poduprli navodi tužilaštva – sve u cilju konstrukcije jednog narativa koji treba da predstavlja pokriće za dalju državnu represiju i još besprizorniju instrumentalizaciju poluga državne prinude.

Ovaj postupak mora biti okončan – kao i ostali politički procesi – bilo odustankom od optužbe bilo predsedničkim ukazom. Njihovo dalje vođenje, osim što urušava osnovne slobode garantovane svim građanima Srbije, takođe dovodi u pitanje legitimitet izbora koji se organizuju paralelno sa dražvnim progonom političkih organizacija koje bi na tim izborima trebalo ravnopravno da učestvuju.

4. Raspuštanje “Ćacilenda”

Mnogo toga je već rečeno o ovom skupu koji se proteže od Narodne skupštine do Andrićevog venca, njegovoj (ne)legalnosti kao i o njegovim učesnicima. On je odavno postao mesto koje se u Beogradu izbegava kao nebezbedno. Brojni napadi učesnika tog skupa na nepoželjne prolaznike samo potvrđuju tu procenu.

Policija je već nakon prvog takvog incidenta bila zakonom obavezana da naloži razilaženje skupa ispred Narodne skupštine. Ona to, međutim, do danas nije uradila i ne postoji naznaka da će pre donošenja političke odluke o tom skupu nešto slično pokušati da učini u budućnosti.

Ipak, u ovom trenutku čini se najznačajnijim reći da dalji opstanak ovog kampa u samom srcu Beograda pokazuje da vlast ne namerava da se odrekne vaninstitucionalnog nasilja kao sredstva za razrešavanje političke krize za koju je ona sama najodgovornija i odsustvo želje da se do tog rešenja dođe institucionalnim putem.

Tek sa rešavanjem ovih pitanja biće moguće voditi dijalog o izborima i izbornim uslovima – koji nije bez svojih problema.

Uprkos tome, iako mora biti svesna svega ovoga, vlast odbija da preuzme odgovornost (čak aktivno i beži od nje!) za njihovo rešavanje i upriličavanjanje izbornih uslova primerenih društvu koje se deklariše kao demokratsko.

Nažalost, događanja ispred Narodne skupštine dan posle 1. novembra 2025, kao i reakcija Policije i Predsednika Republike na njih, još jednom su potvrdila koliko smo daleko od razrešenja ove krize i koliko smo blizu njenog metastaziranja u nešto što neće biti moguće ni sanirati ni kontrolisati.

Autor je advokat iz Beograda

Tekst je prvobitno objavljen na sajtu Foruma za bezbednost i demokratiju