Ne gasiti školu „Ribnikar“

Takvi stavovi zaslužuju krivičnu prijavu, a ne objavljivanje u medjima. Šta misle ti ljudi, kako se oseća ranjena nastavnica kada čita takve reči?

Kako neko sebi dozvoljava da sugeriše da je bilo ko drugi odgovoran za čin psihički obolelog dečaka osim njegovih roditelja koji su mu dali oružje u ruke i na neadekvatan način ga lečili?

Svojim rečima ne čine nikakvu uslugu roditeljima ubijene dece, već baš suprotno. Koliko god to bolno bilo ne sme se zaboraviti da u svim odlukama o sudbini škole prioritet treba da bude dobrobit dece i nastavnika, koji ni na koji način nisu doprineli zločinu.

Ne mogu a da se ne zapitam da li će sećanje na ubijenu decu duže živeti ako škola nastavi da bude škola i ako deca koja nju budu išla kroz generacije nastave da neguju sećanje na tragično nastradale mališane i njihovog čuvara, uz razne nagrade, konkurse, koncerte, radionice koji bi se po njima nazvali, ili ukoliko se sruši škola, podigne spomenik žrtvama, a deca rasele po drugim školama.

Da li će iko od te dece zapamtiti imena nastradalih, da li će iko od njih doći da poseti spomenik dece koju nisu poznavali ako se škola ugasi?
Postoji i još jedna stvar, kakav će uticaj gašenje škole imati na potencijalne napadače u budućnosti, da li će osobu sa psihičkim poremećajem odvratiti od potencijalnog zločina ili će ga ohrabriti da i on počini isto u svojoj školi kako bi se i ona zatvorila i naneo bol celom kolektivu. Šta ako se ponovi još negde, hoćemo redom sve škole zatvarati?

Ne mogu da shvatim šta je cilj ovih roditelja. Da li je cilj da se škola ugasi jer oni misle da kolektiv škole treba da se kazni, ili je cilj da uradimo nešto da druga deca nikad ne dožive ovakvu traumu kakva se desila u “Ribnikaru”?

Ne postoji osoba u Srbiji koja ne zna za ime Tijane Jurić i za njeno stradanje i verujem da nikada neće biti zaboravljena. A razlog nije jer joj je podignut spomenik, razlog je jer se njen otac nadljudskim snagama borio da izmeni zakon i uspeo. Da makar umanji mogućnost da neko drugo dete nastrada.

U svim pričama vezano za tragediju u “Ribnikaru”, sa koje god strane da su došle, niko nije spomenuo neku konkretnu promenu koja bi povećala bezbednost, kao što je prvenstveno izmena zakona u cilju:

1. zabrane posedovanja ličnog oružja svim pojedincima;

2. doživotna zatvorska kazna za ubistvo (nedavno je osoba od 18 godina u Švedskoj osuđena na doživotni zatvor zbog ubistva osobe koja mu je zlostavljala sestru, a kod nas počiniocu višestrukog ubistva u Mladenovcu preti najduža kazna od 20 godina?!?!);

3. zbirne kazne za višestruka ubistva;

4. značajno snižavanje starosne granice krivične odgovornosti za maloletna lica, a u slučaju da je počinilac ispod starosne granice odgovornosti, odgovornost roditelja ili staratelja za počinjeni zločin;

5. stroži zakon o medijima s obzirom da je neprofesionalno izveštavanje medija o dovelo do tragičnih događaja u Mladenovcu, i podstaklo druge zločine.

To su jedini načini da sva naša deca budu bezbednija.

Floskule o razvijanju saosećanja (da ne kažem popularno empatije), uvođenje predmeta o razvijanju vrlina u škole nisu ništa do jeftina stilske figure.

Ovakvu vrstu ubistava izvode psihički obolele osobe i nikakav čas vrlina ili rad na razvijanju saosećanja neće njih izlečiti, a u ovom konkretnom slučaju nije pomogla ni lepa reč ni drugarski prijem u novo odeljenje.

Ni zatvaranje škole “Vladislav Ribnikar” neće pomoći da sutra neka psihički nestabilna osoba ne pokuša slično u bilo kojem drugom gradu u Srbiji.

Skoro svi počinioci masovnih ubistava bili su duševno poremećeni pojedinci koji nisu pokazivali znake agresije, bili su povučeni i niko nije mogao pretpostaviti šta spremaju, ali takođe im je bilo zajedničko to da su posedovali vatreno oružje.

Ne možemo mi da izlečimo duševno obolele osobe lepom reči ili delom, ali možemo da im onemogućimo pristup sredstvima kojima bi počinili masovni zločin.

U Velikoj Britaniji 1996. godine desio se užasan zločin u osnovnoj školi gde je 16 osoba ubijeno. Roditelji ubijene dece su pokrenuli inicijativu za zabranu posedovanja ličnog oružja, 750.000 osoba je potpisalo i već naredne godine taj zakon je usvojen. Nakon toga nikada se nije ponovila slična tragedija.

Škola je ostala škola, a gimnastička sala gde se ubistvo dogodilo je pretvorena u prostor sećanja na žrtve.

Da li je moguće da tako nešto uradimo i mi u Srbiji?

Da li možemo da shvatimo da smo svi na istoj strani i da se udružimo da promenimo ono što je u našoj moći. A to nije malo.

Ovim putem bih pozvala nastavnike škole “Vladislav Ribnikar”, kao i sve roditelje učenika te škole i ostale građane da se pokrene inicijativa za izmenu zakona u cilju:

1. zabrane posedovanja ličnog oružja;

2. doživotna zatvorska kazna za ubistvo;

3. zbirne kazne za višestruka ubistva;

4. značajno snižavanje starosne granice krivične odgovornosti za maloletna lica, a u slučaju da je počinilac ispod starosne granice odgovornosti, da roditelj ili staratelj odgovara za počinjeni zločin;

5. stroži zakon o medijima.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.