Buka u Jevremovcu: Zašto se dozvoljava muzičko orgijanje u Botaničkoj bašti?

Konačno su stvari počele da se nazivaju pravim imenom, pa batine i modrice u braku nisu više dokaz strasne ljubavi već običnog, sirovog nasilništva, silovanje nije erotski amok izazvan provokativnim oblačenjem žrtve, već kažnjiv zločin.

Mediji postaju svesni etičke i zakonske ograničenosti preteranog i najčešće agresivnog „prava na verbalno slobodoumlje“, bolje reći etiketiranje, a reakcije na političko nasilje svake vrste manifestuju se već nedeljama u protestnim šetnjama… Jednom reči – da parafraziramo naziv knjige savremenog francuskog satiričara Mišela Uelbeka – širenje domena borbe protiv nasilja postao je svakodnevni, opšteprihvaćeni fenomen, gotovo aksiom politički korektnog ponašanja.

Međutim, poručuje Uelbek, sve veća popunjenost pojedinih domena borbe protiv neke štetne pojave mora dovesti do traženja novih domena, do prelivanja iz onih jasno definisanih u sasvim neočekivane, bizarno odabrane prostore, gde se oštrica borbe sa patološkim fenomenima sasvim otupi i zbog preteranosti dobija pomalo karikaturalne naznake.

Pošto su ovdašnji prostori protiv nasilja uglavnom jasno definisani i popunjeni, ostrašćenim kritičarima, ukoliko žele da se istaknu i uhvate za neki vagon voza protiv nasilja koji se već ubacuje u brzinu, stoji na raspolaganju izbor još uvek praznih, ali ne i relevantnih domena.

Tako su se u listu Danas protekle sedmice pojavila dva teksta koja se uključuju u sveopštu borbu protiv nasilja a u kojima se kao opipljivi prostor gde je na delu „silovanje“, „teror“, „ekocid“ svih vrsta, navodi krajnje neočekivano – Botanička bašta, institucija Beogradskog univerziteta, popularni Jevremovac.

Zbog organizovanja letnjih koncerata džez i pop muzike pod vedrim nebom ona je za kolumnistu Marka Vidojkovića objekat osmišljenog silovanja, dok je za autorku teksta u rubrici Lični stav dr Aleksandru Bulatović postala jedna od sledećih socioloških kategorija: „deponija buke“, „negativno antropogeno delovanje“, „asimetrija društvenih prava“, primer „otimanja od jednih da bi se dalo drugima“, ti „drugi“ su valjda posetioci koncerata, ali se ne zna ko su oni obespravljeni „prvi“).

Visoki nivo decibela jevremovačkih džez seansi naveo je Vidojkovića da lamentira nad sudbinom gradskih vrana koje moraju da se iseljavaju iz Bašte, dok se dr Bulatović prebacila na mnogo zahtevniji, društveni teren, saučestvujući sa neprijatnostima koje buka stvara stanovnicima ulica u blizini Bašte.

Ona daje uz to i svoj konkretan doprinos rešenju problema nasilja nad „florističkim bogatstvom“ Jevremovca. Trebalo bi, kaže, najpre „izvršiti kategorizaciju potreba građana“, a zatim definisati „održivo upravljanje bukom“ jer „više buke znači više nepravde“. Uz to – i to je kruna ove društveno osvešćene borbe protiv džezista – treba zahtevati hitno hapšenje uprave Botaničke bašte i njihovo krivično gonjenje. Nasiljem protiv nasilja – nego šta!

Uz ovako stroge, bolje reći birokratizovane kriterijume kategorizacije i održivog upravljanja muzičkim programima, više nema šanse da se u narednim godinama održi ijedna letnja muzička zabava. Kako je moguće da su glasovi protiv svakog oblika uništavanja našeg grada tako retki, pita se Vidojković. I tu se slažem s njim.

Namera ovog reagovanja nije da se amnestiraju glasna muzička orgijanja i pretvaranje svakog kutka grada u zaglušenu, raspevanu balkansku krčmu. Ni sama nisam ljubitelj glasne muzike, ali mislim da problem koji Jevremovac ima sa pobornicima mirnih letnjih noći treba rešavati na nivou komunalne inspekcije i dogovora sa stanovnicima u susedstvu, bez pretnji novom formom nasilja – zatvorskim sankcijama po kratkom postupku.

Autorka je novinarka iz Beograda

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.