Foto: canva
Trajno mi je u sećanju scena koju sam kao student posmatrao iz autobusa na mađarsko-slovačkoj granici: detaljan pretres auta čehoslovačke porodice koji su „sumnjivi“ jer se vraćaju sa kampovanja na Jadranu. Auto je „škoda“, iz nje je izvađen kompletan sadržaj, pa je gomila pribora za kampovanje postala veća od automobila. Ko zna koliko će im vremena trebati da sve to ponovo spakuju i vrate u auto.
Za to vreme žrtve ovog pira carinika, mladi bračni par i dvoje male dece, mirno sede na klupi pored, ćaskaju i smeju se, dok carinik lista neki kolor časopis koji je pronašao u autu, nadajući se da će u njemu pronaći nešto sumnjivo.
Glavni utisak mi je bio gospodstveno držanje mladih turista, čime su, pretpostavljam, obesmislili obesno ponašanje carinika.
Pre neki dan isto to se dešava, sada na našoj granici, porodici Zdravka Ponoša.
Česima, Slovacima, Mađarima i ostalima koje smo nekada sažaljevali to se danas ne može desiti jer su oni granične prelaze ukinuli a carinicima omogućili da rade neki koristan posao.
Tužno je što se scena sa početka priče odigravala pre oko 50 godina.
Gde sam bio, šta sam radio pola veka!?
Kako nam se desilo da, verovatno, neki „zapadni“ turista ovih dana sažaljeva generala Ponoša i njegovu porodicu, gledajući u prolazu kako čekaju da im se odobri povratak u Srbiju.
Radomir Bugarendić, ekonomista u penziji iz Beograda
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
