Cinična odbrana plagiranih doktorata

Neki ljudi plagijatore su branili tvrdnjom da plagijata u tim radovima nema ili ga nema preterano mnogo, a profesor Radenović je odlučio da ih brani zauzimajući pozu lažne nepristrasnosti, kao neko ko je tobože iznad čitave afere, i ko za razliku od akademika Teodorovića i drugih koji su se u o plagijatu izjašnjavali ne želi da se spušta na nivo, kako kaže, „peticija i zamajavanja“.

U tom svom stavu profesor Radenović neodoljivo podseća na lik književnog kritičara iz filma U raljama života, snimljenog po romanu Dubravke Ugrešić. U tom filmu dotični kritičar nije imao vremena da pročita roman koji je trebalo da prikaže, pa je stoga rešio da sa visine, i naoružan pomodnim frazama, denuncira knjigu koju nije ni pročitao zato što je, tobože, „politikantska“.

Tako i profesor Radenović zna da je sve u vezi sa doktoratom Malog „inaćenje i nije povezano sa suštinom“. Šta je za profesora Radenovića suština, teško je zaključiti, jer on ničim ne pokazuje da se upoznao sa optužbama na račun Malog. Jedino što u njegovom tekstu koliko-toliko liči na argument je tvrdnja da kompjuterski utvrđen nivo sličnosti između dva teksta nije sam po sebi nikakav dokaz plagijata zato što će softver kod bilo koja dva teksta iz slične naučne oblasti prepoznati neki nivo sličnosti.

Problem sa ovom naizgled zdravorazumskom tvrdnjom jeste samo u tome što je reč o zameni teza. Naime, niko nikada nije ni tvrdio da se plagijat može utvrditi samo na osnovu sličnosti koje detektuje softver, pa je stoga nejasno zašto profesor osporava tezu koju niko nije ni izneo! Za to postoje dva objašnjenja. Jedno je da profesor, kao ni onaj književni kritičar, nije pročitao to što komentariše. Drugo je da svesno manipuliše, karikirajući optužbe protiv Malog da bi ih lakše pobio.

Ono što profesor u svom tekstu ne pominje jeste da je softver samo alat čije rezultate mora da protumači čovek. Taj alat ne zna da li su podudaranja rezultat poštenog citiranja ili su rezultat krađe. Tu stupa na scenu onaj ko se softverom koristi ne bi li utvrdio da li je tekst jednostavno prenesen bez pozivanja na izvore ili je tuđ tekst jasno identifikovan kao takav u radu i prenesen u skladu sa pravilima citiranja. Stvar sa doktoratom Siniše Malog je sasvim jasna svakome ko ne želi da namerno muti vodu: Mali je u svom doktoratu direktno prepisao ili sa engleskog preveo više desetina stranica teksta, nigde ne navodeći izvore, čime je doveo čitaoca u zabludu da je reč o originalnom tekstu, tamo gde tekst zapravo pripada drugim autorima.

Kao i književni kritičar iz filma Rajka Grlića, profesor Radenović spekuliše i teoretiše o koječemu umesto da kaže nešto o sasvim preciznim i detaljno dokumentovanim primedbama koje su iznete na doktorat Malog. Umesto što filozofira o tome da li je ono što se radi na FON-u nauka (ako nije, dajte da se isti pod hitno ukine!), umesto što imputira političku motivaciju drugim naučnicima (dokazi ili postoje ili ne postoje, bez obzira zašto ih neko iznosi!), umesto što spekuliše o tome koliko sličnosti bi softver možda našao u radovima ozbiljnijih autora nego što je Mali (baš bih voleo da vidim neki primer!), profesor treba da odgovori na jedno sasvim jednostavno pitanje: po kom to osnovu-pravnom, naučnom, i moralnom-se može u jednom doktoratu tolerisati više desetina prepisanih stranica?

Ili, da budem još jasniji: pošto profesor pominje ozbiljne časopise i velike svetske univerzitete, izvolite dajte nam primer nekog velikog svetskog univerziteta gde je kandidatu dozvoljeno da bez ukazivanja na izvor jednostavno prepiše deset ili dvadeset stranica doktorske disertacije.

Autor je istoričar književnosti