Foto: FreeImages / Bartek Ambrozik

Konačno sam shvatio : Samardžić istoričar ili Samardžić kolumnista su ista osoba.

Nisam poštovalac lika i dela književnika i političara Dobrice Ćosića i zbog toga me čudi dovođenje u vezu D. Ćosića sa studentskim protestom 1968. godine. Pogotovo povezivanje profesora koji su učestvovali u protestu kao i „grupe okupljene oko časopisa Praxis“ koji su podržavali protest.

Navodno je Ćosić demonstracije najavio u svom govoru na sednici Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije 29. maja 1968. Ćosić se u tim demonstracijama nije pominjao niti učestvovao, obraćanjem, podrškom i sl. Ćosič sa filozofima okupljenim oko Praxisa nije imao nikakvu vezu. Podsećanja radi redakcija Praxisa je bila: Branko Bošnjak, Danko Grlić, Milan Kangrga, Ivan Kuvačić, Gajo Petrović, Rudi Supek i Predrag Vranicki.

Članovi redakcijskog saveta su bili između ostalih: Kostas Axselos, Zigmunt Bauman, Ernst Bloch, Umberto Ceroni, Robert Cohen, Božidar Debenjak, Mihajlo Đurić, Erich From, Andre Gorz, Jurgen Habermas, Lusien Goldmnan, Leszek Kolakovski, Veljko Korać, Karel Kosik, Serge Mallet, Herbert Marcuse, Zagorka Pešić-Golubović, David Riesman, Miladin Životić…

Dobrica Ćosić nije bio ni u široj redaakciji Praxisa niti je objavio neki svoj rad.

Godina 1968. će biti upamćena po opštem studentskom buntu u Evropi pa i u Jugoslaviji. Osnov nezadovoljstva su bile socijalne razlike, nepravda i totalitarna vlast. Tada smo pokazali da smo deo Evrope. Ključna parola evropskog protesta je bila: „Budimo realni- tražimo nemoguće!“, a kod nas : „Dole crvena buržoahzija!“

Moguće je da smo bili a moguće je da smo i danas kako to Samardžić kaže : … plitko intelektualno i agrarno društvo koje nije prepoznalo promene koje je nudila tadašnja vlast“, mada sigurno je da u tom protestu nije učestvovao Dobrica Ćosić, potonji „otac nacije“ niti su studentski protesti bili uzrokovani smenom Aleksandra Rankovića 1966. kako to Samardžić implicira. Latinka Perović na čiji se intervju Samardžić poziva u to vreme je sa Ćosićem bila u istom Centralnom komitetu i u to vreme je ozbiljan broj ozbiljnih profesora Beogradskog univerzitreta, koji su podržavali protest, izgubilo svoj posao.