Nije šija nego je nos: Odgovor na tekst Slobodana Divjaka

Mislim da bi bilo bolje i Bogu milije da je lektor „Danasa“ pozvao g. Divjaka i diskretno mu ukazao na to. Slična intervencija je bila potrebna i sa tekstom u celini, budući da je autor deo pisao obraćajući se meni lično, a deo obraćajući se čitaocu.

Takođe, studentski skup održan je 15. marta 2025, a ne dan ranije 14. marta… Toliko o tome, ponavljam, nadam se da ću i ja doživeti g. Divjakove godine, kao i da ću bolje od njega moći da sebe procenim, te da ću imati dovoljno snage da sam sebi kažem kada je dosta.

G. Divjak tvrdi da sam konvertit. Ono što sam o blokadama i anarhizmu javno govorio 2014. (kada je Filozofski fakultet dva meseca držala u blokadi grupa anarhista iste ideologije i prakse koju imaju današnji „studenti u blokadi“), te 2011. i 2006. – kada je ovaj totalitarni pokret stvaran – ja govorim i danas.

Moji politički stavovi uglavnom se nisu menjali, zbog čega sam u nekadašnjem demokratskom bloku bio često kritikovan i tek ponekad hvaljen. Pre dvadeset godina sam poslednji put bio član neke stranke, ona se do danas praktično cela svrstala uz vlasti ili je napravila distancu od ovakve uništene, dezideologizovane i sa jednim totalitarnim pokretom srođene opozicije.

Gde smo to g. Divjak i ja bili zajedno politički, ili prociznije, koju smo to religiju delili, kada sada u vezi mene upotrebljava taj zavodljivi ali u suštini netačan termin „konvertit“? Govori li o svojim zemljacima i zavičaju iz koga su takvi kao on preverili, zauvek pobegli zbog ljute sirotinje ili neprijatelja koga su ispravno razumeli tek 1991. godine? Da li zato u svojim biografijama mora da objašnjava gde se rodio a gde su ga godinu dana starog odneli? O prezimenjaku – koji se proslavio ratujući za Ćelu i Mušana u muslimanskom Sarajevu – i da ne govorimo.

Vidim da je g. Divjaku posle pokojnog Svetozara Stojanovića, koji je bio veliki patriota ali je bio i jedan od tvoraca spoljne politike od 2008. do 2012, nekakav uzor akademik Teodorović. Teodorović se zalaže za bezuslovno priznanje nezavisnosti Kosova, za ukidanje Republike Srpske, za priznavanje „srpske krivice“, klasnu podelu građana Srbije, samostalnu Vojvodinu… LJudi se menjaju – prilike se, uostalom menjaju – i svakako imaju pravo na svaku, pa i radikalnu promenu mišljenja. Ne delim uverenja današnjeg akademika Teodorovića, time izgleda ni g. Divjaka, time nisam postao ni konvertit ni renegat. Posebno ne u onom verskom smislu.

G. Divjak je bio direktor segmenta velikog javnog informativnog servisa u vreme kada su takve funkcionere postavljale vladajuće partije (2004-2012). On je to ostao i pod DSS-om i pod DS-om, Kosovom i EU – koji nemaju alternativu, a uvek uz pristanak SPS-a. Ja mu to ne zameram. Siguran sam da predsednik Srbije u malom prstu ima svih 700 postavljenja u upravim odborima ustanova kulture. Time što sam pristao da budem na čelu UO Narodne biblioteke Srbije – BESPLATNO, iako g. Divjak olako zanemaruje što je oko toga širio nestinu – ja sam podržao sadašnju vladu, a ne ona mene. Prihvatio sam postavljenje i zato što je moj kolega, neistomišljenik i prijatelj, ministar Selaković, pre toga bio meta fizičkog napada od jednog siledžije i g. Divjakovog istomišljenika. Moj postupak moguće je nazvati i građanskom pristojnošću.

Konačno, jasno mi je da g. Divjak ima problem sa svakim dinarom koji bih ja na ma koji način zaradio. Vidimo da ima poznanika koji piše za „Kompas“ i ta mu činjenica ne smeta. Još sa njim razgovara. Mene je prepoznao kao neprijatelja zato što sarađujem sa ovim časopisom, a sa poznanikom je izgleda i dalje ostao u srdačnim odnosima. Osećam iz tog teksta jedan resentiman nekog ako obija pragove i piše na desetine mejlova ne bi li mu nešto objavili. Zato sam i naveo za koliko novina i časopisa sam decenijama pisao kao njihov redovni kolumnista.

Da je ozbiljnije sarađivao sa nekim novinama ili časopisima znao bi da ima njih koji u ugovorima (da je došao do toga) traže diskreciju oko honorara. Ne rade to zato da bi probudili paranoju nekog savremenog Ilije ili Đure Čvorovića, već da bi zadržali mogućnost da saradnicima daju honorare različite visine. Koliko mogu da kažem, time zadovoljim znatiželju ili možda podstaknem paranoju, taj honorar jeste visok, ali ne viši od onog koji sam svake sedmice tokom četiri godine primao od „Frankfurtskih vesti“ ili tokom prvih pet godina mesečno „Politike“. Takođe, ja danas pišem nedeljnu kolumnu za „Blic“, koji svakako nije u vlasništvu srpskog državljanina, za više novca.

Konačno, g. Divjaku mogu samo da poručim da se deradikalizuje, urazumi i ne bruka više.

Autor je profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.