Da li smo Radoš Ljušić i ja gledali isti film?

Ove godine, prilično iznenađujuće, zabeležene su dve pozitivne prakse: u Hrvatskoj je obeležena zajednička komemoracija predstavnika države i predstavnika zajednica žrtava a državne televizije (HRT; RTS; RTRS) prikazale su isti film o humanitarnoj akciji spasavanja dece iz logora.

Pored uobičajne polemike o broju žrtava, kao novost za većinu javnosti pojavio se i narativ o spasavanju.

Radoš Ljušić, podstaknut gledanjem filma Dnevnik Diane Budisavljević, piše tekst (Sava, reka srpskih žrtava iz Jasenovca, 27. 4, Danas) koji predstavlja dobar primer pokušaja oblikovanja (željene) kulture sećanja.

Ovaj tekst Ljušić piše u nameri da podeli sa čitaocima dva doživljaja, koja „potpomognuta“ pratećom faktografijom nastoji povezati sa tematikom filma autorice Dane Budisavljević.

Ne ulazeći u piščeve subjektivne doživljaje, ostaje da se analizira istinitost i funkcija ponuđene faktografije. Faktografske greške su indikativne, posebno zbog toga što su u suprotnosti sa onima koje donosi film o Diani Budisavljević. Evo odabranih:

Prva: Jasenovac je mesto najvećeg pomora dece na svetu.

To „zvanje“ sigurno pripada nacističkim logorima smrti, Aušvic je jedan od njih. Zanimljivo da film o velikom spasavanja dece iz logora (navode 12.000 spasenih) ne upućuje autora članka bar na oprez kad olako iznosi ovu tvrdnju. Ako je već potrebno naći nešto što je „najviše na svetu“, onda bi to mogao biti upravo rezultat humanitarne akcije koju je inicirala Diana Budisavljević!

Dosad poznati broj spasenih prevazilazi rezultate hrabrih dela Irene Sendlerove ili Oskara Šindlera. Ljušiću je izgleda ovo promaklo.

Druga: Broj na metalnoj pločici koji nosi oko vrata jedan od spasene dece iz logora (sada sredovečan čovek) predstavlja ustaški broj ili broj ustaškog identiteta. U filmu se detaljno pojašnjava da su Diana Budisavljević i njeni saradnici deci delili brojeve kako bi lakše vodili evidenciju i zaštitili njihove identitete.

Koliko su vremena provodili u spasavanju, smeštanju i lečenju dece isto toliko su radili i na evidentiranju. To su dva najvažnija segmenta njihovog rada. U ovom slučaju, metalna pločica sa brojem, jedini je dokaz koji ovaj čovek poseduje o postojanja njegovog ranijeg/drugog identiteta. U njegovom slučaju, ne govori mu o mestu u kom se rodio ili o imenima bioloških roditelja, govori mu samo da je živ jer ga je imao oko vrata.

Treća: Reka Sava odnela je (u smrt) mnogu decu sa brojevima oko vrata. Upravo suprotno. Ljušić dosta pažnje u tekstu poklanja savskim leševima, njihovom broju i putanji kretanja. Ipak, jedino što se sa sigurnošću može reći, kad je ova tema u pitanju, to je da su oni koji su imali brojeve oko vrata izbegli ovu vrstu scenarija upravo zahvaljujući akciji koju je vodila Diana Budisavljević.

Iako je Diana Budisavljević po Ljušiću neko ko je za srpstvo uradio više nego svi naši Srbi, ove faktografske greške verovatno imaju za cilj da ukažu kako njena akcija spasavanja dece nije oduzela Jasenovcu status najvećeg srpskog stratišta, a naročito mu nije oduzela status mesta „najvećeg stradanja dece na svetu“.

Pored velikog rada na očuvanju identiteta spasene dece, isticanjem pogrešnih činjenica i zaključaka, stvara se utisak da je akcija Diane Budisavljević bila neuspešna. Tako se Dianinoj akciji umanjuju dve glavne osobine: brojnost spasene dece iz logora i veliki rad i uspeh u očuvanju njihovog identiteta. Dakle, pristajemo na novu heroina, ali stari jasenovački narativ ostaje!

Ostaje samo pitanje: Kako to da Radoš Ljušić i ja nismo gledali isti film?

Autor je istoričar