Dogovor o nenapadanju se podrazumeva

Šta si ti to politički uradio da mi svi imamo puno poverenje u autoritet tvojih političkih stavova i procena ko je prava opozicija, a ko ne?

Pozivam te na sastanak, i ne samo tebe, sve druge opozicione lidere koji nisu bili na sastanku koji je organizovala Nova stranka, jer mi nikoga ne ograničavamo, niti delimo opoziciju na „pravu“ i „lažnu“ jer dogovor oko izbornih uslova nema nikakve veze sa onima koji su bojkotovali izbore i onima koji su na njima učestvovali. Izborni uslovi su borba za fer-plej izbore.

Niko od nas nije ni naivan ni lud da misli da će Vučić to oberučke prihvatiti i radosno dočekati. Ali, niko od nas se ne ujedinjuje ideološki, nego oko pravila igre, a priznaćeš, na izborima treba da učestvuju i oni sa kojima se ti ne slažeš, a ako je reč o bojkotu, to je strateški mehanizam primene završne karte, džokera ili keca iz rukava, koji opozicija treba da izvuče samo onda kada se ništa od promene ne desi.

Mi moramo da imamo minimum koji smo međusobno dogovorili, i ispod koga ne idemo kao opozicija, bez obzira na ideološke razlike, i realni mogući maksimum s kojima stupamo u pregovore sa ovim režimom, u prisustvu posrednika iz EU.

Svako ko unapred odbija razgovor, prvo u opoziciji, a onda i sa pozicijom, to, naravno, može, ali jasno je onda da ima neke druge ciljeve, a ne obaranje ovog nakaradnog režima. Ako misliš da je bojkot ponovo rešenje, a unapred ga proglašavaš, a ja samo podsećam, mi smo u DS-u glasali za bojkot, u ovom trenutku to nije dobro rešenje.

Bojkot je nešto s čime treba da bukvalno pretimo i pritiskamo postojeću apsolutističku vlast. On nam uvek ostaje.

Da bismo uopšte skrenuli pažnju glasača na nas, u uslovima ozbiljne, sad već devetogodišnje projekcije SNS-ovskog sveta, otrežnjenje mora nastupiti isključivo našom slogom i hrabrošću.

I međusobnim uvažavanjem oko minimuma koji narod može da prepozna, a to je da je opozicija sposobna da nađe zajednički dogovor oko izbornih pravila.

Ako i oko pravila nismo sposobni da se dogovorimo, a to je, izvini, demokratski princip, ko će nam verovati?

Običan građanin na nas gleda kao na budale koji ne znaju ni šta hoće, niti su sposobni da se oko osnovnih stvari dogovore, i kao da imamo neka druga posla, i beskonačno mnogo vremena i života, pa možemo da bojkotujemo izbore svaki put.

Građani hoće da vide našu snagu, a ona, za sada, nije među glasačima, nego u našoj nameri, koju mi formulišemo, a to je naša odluka i hrabrost da izađemo u ring.

Tako da svakog učesnika političkog života danas u opoziciji, koji pokušava da „lideriše“ mogu da shvatim samo kao remetilački faktor za buđenje nade da se ovaj režim može oboriti.

Sve dok budemo imali vlasničke pretenzije nad pravovernošću opozicije, ne shvatamo društveni i politički trenutak u kojem smo se zatekli, a ni činjenicu šta nam je Vučić svojim stalnim marketingom uradio. I još uvek radi. Ako mi to ne shvatamo, kako će to shvatiti građanin koji treba da za nas glasa?

Građanin hoće da prepozna da mu nešto nudimo kao alternativu. Uslov za to jeste jasan dogovor oko minimalnih uslova igre, fer-pleja izbora, a onda na red dolazi izbor.

Duboko sam ubeđen da nastup na takvim izborima gde smo odredili minimum pravila, koja je vlast morala da prihvati, i zbog EU, i zbog one „karte“ u rukavu, mora biti u ideološkim i programskim kolonama, jer i posle ovih izbora mi treba nešto građanima da ponudimo, a ne da se ponovo raspadnemo, kao u prošlosti.

Samo ideološke i programske stvari mogu da drže političke grupacije duže na okupu. A nama je potrebno trajanje. Dogovor o nenapadanju unutar opozicije se u tom smislu i podrazumeva jer je to uslov svih uslova da oborimo ovaj režim.

Autor je glumac i demokrata