Da u nadnaslovu teksta „Oblaci nad zastavom dugine boje“, koji je objavljen 23. marta u Danasu, ne piše da je to reakcija na tekst „Istopolne zajednice i stav opozicije“ moje malenkosti, iz same sadržine bi se to teško dalo zaključiti.
Gospodin Dikić, autor teksta, u stvari je iskoristio moj tekst za jedan hvalospev DS-u čiji je član glavnog odbora i to je sasvim legitimno.
Verujte, čak ne bih ni odgovarao da autor nije napisao da je „besmisleno donositi bilo kakve zakone u nelegitimnom parlamentu koji počiva na izbornoj krađi“. U ovom kontekstu „bilo kakve zakone“, znači Zakon o istopolnim partnerstvima. Da li to znači da građani Srbije treba da suspenduju svoje živote čekajući da DS opet dođe na vlast, dok istovremeno od tog istog „nelegalnog“ parlamenta traže osnivanje Ministarstva za izbore? Gospodin Dikić kao da zaboravlja da je DS imao legitimni parlament dvanaest godina i da Zakon o istopolnim partnerstvima nije doneo, već su dvanaest godina ponavljali kako nije vreme za to.
DS ne samo da nije doneo Zakon o istopolnim partnerstvima, već je Paradu ponosa tri puta zabranjivao: 2009, 2011. i 2012, čime je direktno prekršen Ustav, a što je potvrdio i Ustavni sud koji je zaključio da je „Republika Srbija zabranom Parade ponosa povredila Ustavom garantovana prava na slobodu okupljanja, pravno sredstvo i sudsku zaštitu“. Mislim da ne treba da podsećam i na stavove tadašnjeg gradonačelnika Dragana Đilasa i njegovo izričito protivljenje održavanja Parade ponosa.
Naime, gospodin Dikić mi najviše zamera što sam u tekstu napisao da DS ćuti povodom Zakona o istopolnim partnerstvima, uostalom kao i čitava koalicija u kojoj se DS nalazi.
Ali DS ne samo da ćuti, nego je do juče bio u koaliciji sa Dverima i Boškom Obradovićem, koji je potpisnik peticije 212 intelektualaca protiv Zakona o istopolnim partnerstvima. Ne znam da li se gospodin Dikić seća kako je njegov predsednik poklonio Bošku knjigu Partibrejkersi kao podršku tokom štrajka glađu? Ima jedna Canetova pesma koja gađa suštinu i opisuje apsurd u kojem se našao DS, „Ćutanje“, kaže: „jer čovek dva lica ima, jedno taji, drugo pokazuje svima“. A DS ima mnogo više lica od dva, od onog Tadićevog, Đilasovog, Lutovčevog, Jeremićevog…
Lice gospodina Dikića je ovde nebitno. Njegov tekst je objavio i Danas, ali ne i sajt DS-a. DS se danas guši od licemerja u kojem i gospodin Dikić nevoljno učestvuje. Naime, DS je danas u koaliciji sa SSP-om i PSG-om, a baš u autorskoj emisiji gospodina Dikića „Bez ustručavanja“ je predsednik PSG-a rekao da Dragan Đilas radi za Vučića i da je proteste 1 od 5 miliona uništio Đilas. I sad su svi zajedno u tom blatu i ništa nije važno šta je ko rekao.
Iskreno sam dirnut lekarskim iskustvom koje je gospodin Dikić podelio sa čitaocima Danasa kada je u svojoj ambulanti pomogao dvojici mladića koji su se držali za ruke. Posebno sam dirnut što se na Glavnom odboru DS-a zalagao za pravno izjednačavanje braka i homoseksualnih zajednica. Međutim, gospodin Dikić nam nije rekao kako je završio taj predlog? Lično verujem gospodinu Dikiću i njegovoj dobroj nameri, kao što i verujem da gospodin Dikić zna ko je u DS-u koristio sintagmu „etika odgovornosti umesto etike namera“.
Problem sa DS-om je što su ranije slušali Partibrejkerse, stihove poput „kakav trag ostavljaš za sobom, šta te čini slobodnim, a šta robom“, ali ovi Canetovi stihovi nekako nisu po meri Dragana Đilasa, pa se prešlo na Fazliju i onu njegovu „ali ali ali na pola smo stali“, bez namere da ikad doguraju do kraja.
Autor je producent
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
