Bila je 2005. godina. U ambulantu je ušla žena držeći vlažnu krpu preko levog oka, crvena u licu, uplašena.
Iza nje se pojavio muškarac koji je očigledno svojom pojavom uticao na ženino ponašanje i raspoloženje.
Rekao je iznervirano da su pomerali nameštaj po stanu i da je kutija sa ormana pala ženi na glavu.
Iako sam bio relativno mlad i neiskusan, bilo mi je jasno o čemu se zapravo radi.
Nedugo zatim sestra je uvela dvojicu mladića. Jedan se žalio na bolove u stomaku od kojih se previjao, dok ga je drugi bezuspešno tešio i uspaničeno molio da mu se pomogne. Sve vreme držali su se za ruke.
Zapitao sam se – kako država i društvo gledaju na ova dva para izvan moje ambulante i na čemu se temelje njihove veze.
Pretučena žena je zakonski vezana za nasilnika i statistika pokazuje da je velika verovatnoća da će ostati u tom braku bez obzira na posledice.
Momci koji ne kriju svoju ljubav i koji se na razdvajaju ni u dobru ni u zlu po standardima srpske čaršije to mogu da rade samo u svoja četiri zida i uspaničeni pratilac pacijenta, ako njegov partner bude hospitalizovan, nema pravo ni da ga posećuje, ni da svojim osiguranjem pokrije njegove troškove, ni da preuzme njegove stvari od vrednosti prilikom prijema.
Zakon koji reguliše bračnu zajednicu kao ugovorni odnos ekskluzivan je i nedostupan za osobe istog pola.
Pravo na brak imaju svi, čak i oni najgori među nama.
Teorijski u brak može da stupi i surčinski monstrum Dragan Đurić, kao i Malčanski Berberin, višestruki silovatelj koga je nedeljama jurila cela Srbija.
Deset godina govorim i pišem o društvu koje dozvoljava da ih isfrustrirani homofobi u navijačkim dresovima, crnim mantijama ili poluintelektualnim kostimima izmanipuliše, antagonizuje i iskoristi.
Danas se Demokratskoj stranci zamera da glasno ćuti i da ne sme da se izjasni o Zakonu o istopolnim zajednicama.
To se zamera stranci koja je govorila protiv rata, protiv ratnih zločina, protiv mafije koja ima svoju državu, protiv korova koji se samo ovde zaliva.
Stranci koja je provela godine trošeći svoj politički kapital kako bi kroz institucije prošli zakoni koji demokratizuju srpsko društvo i čine ga tolerantnim i civilizovanim.
Stranci na koju je pucano 2010. godine kada su budući pripadnici pretorijanske garde današnjeg režima razbijali Paradu ponosa.
Oni su najbolji znali ko im je najveći neprijatelj. Srećom, nisu bili tako precizni kao njihovi idoli sedam godina ranije.
Tada sam napisao: „Gej parada nje bit problema. Problem su njeni nasilni protivnici. Da li njih država može da privede pravdi, bilo preventivno, bilo direktno, bilo hapšenjem, bilo zabranjivanjem. Zar mislite da će neko primiti u EU jednu zemlju koja postojanje različitosti rešava nasiljem? Jednu državu koja toleriše netoleranciju, koja se povlači pred agresijom nekontrolisanih klero-militantnih organizacija? Ako u svom dvorištu podižemo temperaturu do radioaktivnog usijanja, iz tog političkog reaktora na ulice svake jeseni izlaziće radioaktivni otpad obučen u razne „nacionalne“ nošnje i zagađivaće okolinu. Takvo društvo koje nije sposobno da ugasi požar i uslove dovede na razinu kompatibilnu sa životom biće ograđeno metalnim tablama i zacementirano kao balkanski Černobilj. Poruka je jasna. Ili država, ili mutanti!“
Čekajući jedanaestu obljetnicu srpske oktobarske revolucije besan, razočaran, poražen, bio sam uz organizatore Parade ponosa, koja je ponovo bila zabranjena, što je nedvosmisleno pokazivalo koliko smo daleko od ostvarenja vizije moderne i evropske Srbije.
Dačićeva (sic!) policija uljudno nas je sprovela u prostorije Medija centra oko koga su počele da se okupljaju navijačke grupe.
Ko je mogao da pretpostavi da će održavanje sledeće parade ponosa omogućiti oni koji su godinama parazitirali na sukobima i isključivosti?
Dvostruko smo bili poraženi. Ima u tome kosmičke pravde. Pali smo jer smo padu bili skloni.
Nekoliko godina kasnije na Glavnom odboru DS-a predložio sam da stranka mora i kroz svoje dokumente i kroz javne istupe svojih predstavnika da se zalaže za pravno izjednačavanje braka i homoseksualnih zajednica (uz dodatni predlog da se veronauka izbaci iz škola i vrati u crkve).
Demokratska stranka ne ćuti. Ona je najglasnija tamo gde je nepravda najveća. U Srbiji su ugrožena elementarna ljudska prava, pa je skoro bespredmetno govoriti o političkim i građanskim. Besmisleno je donositi bilo kakve zakone u nelegitimnom parlamentu koji počiva na izbornoj krađi. Isuviše smo iskusni da bismo naseli na jeftine političko-marketinške manevre makar u njima učestvovali i naši dojučerašnji „korifeji“. Nećemo se upecati na tu praznu udicu koju Vučić zabacuje u naše vode.
Boreći se za slobodnu Srbiju mi se ujedno borimo i za prava LGBTQ populacije. Neukusno je da oni koji su nadvili olujne oblake nad Srbijom sada mašu zastavom u bojama duge. Kada grane sunce posle naprednjačkih kiselih kiša onda će se pojaviti i duga o kojoj ta seksualna manjina toliko sanja. Ali nema duge tamo gde nema svetlosti! Nema prelamanja boja tokom polarne noći koja trenutno vlada Srbijom.
Neka niko ne brine za doslednost i glasnost Demokratske stranke. „Mi smo još devedesetih godina rekli šta treba da bude ispravna politika i udvarati se nećemo nikome. Ako narod želi modernu Srbiju mi smo tu. Mi nećemo nuditi zašećerenu vodicu umesto leka. Mi nudimo operaciju za Srbiju, jer Srbija je bolesna i mora da se operiše.“ (Đinđić)
Danas operacija zahteva amputaciju jednog čoveka. To je jedini način da svi povratimo svoja prava, da svi postanemo ravnopravni građani, a ne da nam se prava udeljuju dozirano, selektivno i poklanjaju kao milosrđe.
Glas Demokratske stranke uvek je bio i biće eho ugroženih, obespravljenih i diskriminisanih. Jer za nas ćutanje nije opcija.
Autor je lekar, član Glavnog odbora Demokratske stranke
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
