Hvala psihijatrima, dovoljno su rekli o Vučiću 1

Ona se, doduše, ogradila tvrdnjom da se psihijatrijska dijagnoza postavlja „u direktnom kontaktu sa klijentom“, što u istoj meri važi za hirurga koji iz tramvaja vidi nož duboko zaboden u trbuh nekog nesrećnika.

Hirurgu je čak i iz daljine jasno, kao i psihijatru u našem slučaju, ali i trezvenim posmatračima, da čoveku nije dobro, mada će sve detalje utvrditi pregledom. Tako je i čitaocima bilo lako da u osnovnim crtama skiciran Vučićev psihopatološki portret uporede sa opisima u udžbenicima i povežu ih sa odgovarajućim okvirnim dijagnozama u šifarnicima (poznatim kao MKB-10 i DSM-5).

Doktorka Stanojlović se s pravom poziva i na svetinju lekarske tajne. Naime, čak i kada je konzilijumski obavljen potpuni pregled, neetički je izlaziti u javnost s dijagnozom (za razliku od komentarisanja svima dostupnih pojava). Ovo ograničenje u velikoj meri važi i kad se veruje da bi obelodanjivanjem nečijeg mentalnog oboljenja bio zaštićen društveni interes.

Poučno je u tom pogledu iskustvo iz SAD. Kada se 1964. tamo pojavio konzervativni predsednički kandidat Bari Goldvoter, skoro polovina (49 odsto) od preko 2400 psihijatara izjasnila se da je on nesposoban za posao. Neizvesno je da li je baš zbog toga propao na izborima, ali je pokrenuo sudski postupak protiv časopisa koji je objavio taj podatak i dobio novčanu kompenzaciju od 75.000 dolara.

Posle ovog iskustva Američko psihijatrijsko udruženje donelo je tzv. Goldbergovo pravilo. Po njemu psihijatar, kada su u pitanju javne ličnosti, može načelno da iznosi svoja stručna znanja, ali je neetično da nudi svoje profesionalno mišljenje ukoliko nije obavio pregled i nije dobio odgovarajuću autorizaciju (čitaj, saglasnost pacijenta). Taj stav je decenijama poštovan, sve dok 2015. Donald Tramp nije najavio svoju nameru da se kandiduje za predsednika SAD. Časopis Vaniti fer je intervjuisao stručnjake, od kojih su mnogi zvonili na uzbunu, navodeći da je u pitanju školski primer narcističkog poremećaja ličnosti.

Atmosfera se zaoštrila naredne godine, kada je Tramp zvanično postao predsednički kandidat svoje stranke. U stručnoj literaturi i laičkim medijima traženo je da se ukine Goldbergovo pravilo, jer sputava moralnu obavezu „doktora za dušu“ da ukažu na opasnost iz domena svoje ekspertize. S druge strane, upozoravano je na mogućnost da psihijatri zloupotrebe svoja znanja, uz konstataciju da su do naroda jasno doprle sve poruke i da može slobodno da odlučuje.

Polemike će se tek zahuktati pred Trampov drugi mandat, ali je na nama da uočimo razlike. Amerikanci mogu da se smatraju relativno dobro informisanima, ali to ne važi i za našu javnost. U uslovima skoro potpune medijske blokade i izbornih manipulacija anegdotskih razmera, mi smo u situaciji kao Italijani i Nemci sredinom 1930-ih godina. Da su tada tamo održani „slobodni“ izbori, njihove vođe bi još daleko ubedljivije pobedile nego vladajuća stranka kod nas poslednjih godina.

Vredi podsetiti na reči doktorke Stanojlović o Vučiću, „čije ponašanje odavno nije usklađeno sa realnošću“ i „izaziva društvenu devastaciju“, pa je teško da se „ostane emotivno miran pred tolikom količinom laži, neprimerenih uvreda, potiranja realnosti i pokušajima da se sve to predstavi kao nepobitna istina“.

Ona nastavlja da „Predsednik svakodnevno eksponira sopstvenu ličnost bez ikakve samokontrole i samospoznaje“ i da se već skoro tri decenije trudi da „senzacionalističkim izjavama i socijalno neprimerenim ponašanjem skrene pažnju na sebe“. Sledi i ubitačni opis vođe: „Egocentričan je, narcisoidan, sa nesavladivom potrebom da uvek bude u centru pažnje. Promenljivog je raspoloženja, bez empatije. Sklon je teatralnom ponašanju i dramatizaciji. Ne podnosi kritiku niti drugačije mišljenje. Neprijatne situacije ili emocije duboko potiskuje, tako da ne mogu da se probiju u njegovu realnost. Ona je modelirana imaginacijama i fantazijama“.

Nisam još sreo psihijatra koji bi osporio navedene konstatacije, ali bi mnogi za nemedicinsku, laičku javnost dali dva dopunska razjašnjenja. Prvo, nije reč o potpunom napuštanju realnosti, kakvo odlikuje najteža psihička oboljenja, te onemogućuje socijalno funkcionisanje, već kako doktorka Stanojlović precizira, o selektivnom otklonu od neprijatnih situacija njihovim potiskivanjem. Drugo, njene kolege poslovičnu i već karikaturalnu samozaljubljenost vođe dodatno oslikavaju sa dva prideva, pa ona postaje maligni nekontrolisani narcizam, što je inače izraz teškog poremećaja ličnosti.

Ne treba biti psihijatar, pa ni lekar opšte prakse da bi se na osnovu neobaveznog praćenja medija došlo do takvih zaključaka. Jedan pravnik, inače profesor univerziteta (kategorija građana koja, nažalost, predstavlja jarko crvenu maramu za sadašnju vlast) opisuje Vučića kao ucenjenog čoveka, što je takođe opšte mesto, imajući u vidu okolnosti pod kojima je doveden i obaveze kojih se prihvatio. Na to se nadovezuju psihijatri, videći u njemu „kao ako“ ličnost (engl. „as if“ personality, a srpski, u slobodnom prevodu, slugeranjsku ličnost). Reč je o ponašanju opisanom pre 85 godina, a primenjivom na osobe koje se vladaju kao da su dobro prilagođene, ali moraju da čine ono na šta su se obavezale, pa su nesposobne za autentično ili spontano držanje.

Naši najvrsniji psihijatri prepoznaju u tom pogledu jednu neobičnost. Vučića su decenijama odlikovali ispadi koji su se skladno uklapali u njegov psihopatološki profil. Sada je povremeno na delu ponašanje koje ranije nije primenjivao. Ono je tako vešto režirano da se veruje da su modelatori vrhunski strani stručnjaci, okupljeni oko Blera, Šredera i ostalih srpskih „prijatelja“. Treba li pogađati da li oni rade u svom, Vučićevom ili našem interesu?

Autor je epidemiolog, redovni profesor univerziteta u penziji

Povezani tekstovi