Već sam nekoliko puta pisao o tome da naša borba protiv pandemije korona virusa nije samo zdravstvenog karaktera, već borba protiv mentaliteta i svojevrsni ispit ljudskosti koji se pada u velikom broju svaki dan.
Pošto mi više nismo obični ljudi, a sve manje smo i normalni.
Mi se izgleda nećemo zadovoljiti da nekoga kritikujemo, ne volimo, iznosimo stavove o nečijem životu, radu ili političkom stavu.
Mi hoćemo očigledno da se glođemo do kostiju, da kamen na kamen ne ostane u ovoj zemlji.
Obuzela nas je mržnja, pakost, želja da drugog uništimo, da ga zatremo.
Čitajući pismo pacijenta sa Infektivne klinike koji opisuje svoja iskustva u lečenju, i ubacivanje u kontekst svojih verovatno opravdanih objektivnih poteškoća – Čedomira Jovanovića – shvatam koliko smo mi u stvari daleko otišli u svemu ovome.
Na stranu politika.
Kakva politika?
Brojimo svakog dana obolele i mrtve kao na ratištu, čekamo 15h svakog dana, kao trenutak gde budimo nadu ili je do kraja gubimo, proveravamo svakog dana kako su nam porodica, prijatelji, poznanici?
Dok to proveravamo i brinemo se, ne znamo ni mi sami kako smo i da li smo zdravi.
Čitamo o teškim slučajevima i tragedijama koje i ako u većini slučajeva se odnose na nepoznate ljude, ostavljaju ožiljke na našim telima i dušama.
I onda skapiram, pa ipak je ovde sve politika.
Prokleta politika!
Opisuje osoba, o kojoj opet ne mogu reći ništa loše, jer je to neko, jedan o hiljada onih koji se borio sa paklom korone, kako je izgubio svoj krevet u bolnici zbog Čedomira Jovanovića.
Kako to surovo zvuči kada se tako pročita.
Neko je skoro pa ostavljen na ulici, da bi tu legao neki političar, povlašćen. To je željeni kontekst.
Tako to čitaju ljudi koji uopšte imaju vremena da to vide.
Ali ajmo sad na stranu opet tu prokletu politiku, pa i naša i svačija neslaganja sa svakim na koga pomislite, a zamislite moja tek neslaganja sa mnogim stvarima.
Hajde samo da budemo pošteni i da ne govorimo nešto što je ipak tako netačno i bezdušno, tako neljudski na sto načina, da nije od koristi ni tom gospodinu koji je to napisao, ni Jovanoviću, ni nikome od nas.
Ako smo ljudi. Ponavljam, ako smo.
Prebacivanje Čedomira Jovanovića sa KBC Bežanijska kosa na odeljenje Infektivne klinike u Beogradu pratila je procena lekara da se radi bukvalno o satima kada se pacijentu mora pomoći, pošto se radilo o borbi za život.
Obostrana upala pluća, temperatura 40, katastrofalna saturacija. Mnogi to ne znaju, pa ću ja to napisati prvi put.
Skoro pa u stanju totalne nesvesti, Jovanović je doveden na Kliniku, u sobu gde su se već nalazili pacijenti koji su takođe na lečenju.
Zamislite u takvom stanju šoka, besvesti i magnovenja kako Čedomir Jovanović komanduje medicinskom osoblju i pravi razmeštaje po sobama i bolnicama, dok ne zna verovatno gde se nalazi i da li će dočekati sledeći dan?
Da li je teško reći da je takva tvrdnja užasna, kako se uopšte odigrava ta scena gde neko ko se bori za život određuje gde je čiji krevet i mesto?
To je pitanje za one koji znaju celu ovu situaciju, a ćute kao kukavice. Jedan sam od onih koji to zna i stvarno bih bio nečovek kada bih to prećutao, pa makar ne progovorio sa Jovanovićem nikada reč više u životu.
Dalji tok lečenja zahtevao je 24-časovni nadzor medicinskih sestara, lekara, celog osoblja, koje je na kraju rezultiralo poboljšanjem Jovanovićevog stanja i otpuštanja iz bolnice i pored toga što se stanje ne može još karakterisati kao skroz stabilno.
U tom lečenju svi zajedno brinu istu brigu. Koriste isti toalet, jedu istu hranu, piju iste lekove, biju iste bitke.
Bio sam jedna od osoba koja je tih dana bila u krugu Infektivne bolnice, i pošto se krevet Jovanovića nalazio u prizemlju sobe do prozora, koju je delio sa dva cimera (ukupno ih je četvoro različitih bilo tokom dvonedeljnog lečenja), kao i svaki drugi obični čovek, u jednom trenutku sam mogao porazgovarati sa njim na propisanoj udaljenosti o određenim stvarima koje su bile bitne u tom trenutku.
Znam dobro u kojem je stanju tada bio, i takvo stanje ne bih poželeo ni najgorem neprijatelju.
Cimeri koje spominjem su one osobe sa slike, kojom se Jovanović javio posle monstruoznih tvrdnji da je preminuo, što valjda bolesni mozak konstruiše dok preko tastature vodi svoj nekakav rat protiv nečijeg života.
Ista matrica, ista dijagnoza.
Naši lekari, medicinske sestre, dobri nepoznati ljudi, oni su heroji borbe protiv korone.
I oni koji ovih dana potpisuju apele u kojima sigurno žele samo najbolje za ovu zemlju i oni koji to nisu uradili iz svog razloga.
Ti lekari i sestre su svedoci ovog sto pišem, kao i Jovanovićevo obraćanje čoveku koji je pismo napisao da prvi put čuje za njegove tvrdnje, da tako nešto deluje nemoguće, a čemu su svedoci i ostali koji su se našli u tom trenutku u sobi.
Teško mi je kad sve ovo pišem, sa koronom se susrećem svakog dana i ako nisam lekar ili slično, ali pratim to jer u svom okruženju sam svašta preživeo i još pokušavam da se nosim sa posledicama svega toga.
Svi smo mi zajedničke žrtve ove bolesti, i nikada se ne zna ko ceo od nas sledeći leći u krevet iz koga će započeti svoju životnu borbu.
Ali nemojmo lagati.
Ne slažemo se, u redu. Ne volimo se, još manji problem. Želimo propast nekog političara, stranke, ideje, vizije.
Neko nas je razočarao, izneverio naša očekivanja. I to je sve u redu. Ali neke granice se ne prelaze.
Ne prelaze se zbog porodice, zbog časti, zbog nečega što je iznad svih nas. Iznad naših života koji nikada kao danas nisu postali jeftiniji i neizvesniji.
Čuvajmo sebe, svoje bližnje, čuvajmo i onog koga ne poznajemo. A kad ovo prođe, možemo se politički obračunati, samo i tada znam da ja neću nikada preći jednu granicu koja se ne prelazi. Pa makar se ni u čemu ne slagao ni sa onima koje ću ljudski uvek braniti.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
