Paralelno sa tim, vodi kampanju protiv Liberalno-demokratske partije, optužujući nas za to što je kamp zatvoren – što je nešto sa čim ne da nemam problem, nego me čini ponosnim. I svaki put ću se lično angažovati ako takvi kao Stamatović budu hteli da se igraju rata dok tuđoj deci guraju puške u ruke, pošto bi oni, da dođe do nekog sukoba, slali ovoj zemlji razglednice iz Moskve.

Prvo, što se tiče samog kampa. Javnost koja ne zna, a mora da zna, kamp je organizovala ruska paravojna organizacija, koju čine ljudi koji su ratovali u Ukrajini i sada su poslati u zemlje kao što je Srbija da pod pričom o „humanitarnoj aktivnosti“ i sličnim maskama organizuju trenažne kampove za decu i mlade, gde se uči korišćenje naoružanja uz tehnike odbrane i druge stvari potrebne u ratu. Partner za ovakvo nešto bio je Milan Stamatović, čime je direktno postao saučesnik u ovakvom jednom monstruoznom poduhvatu.

Drugo, tačno je da je LDP jedina od opozicionih partija zatražila momentalno zatvaranje kampa, jer to što je Stamatović uradio predstavlja direktnu zloupotrebu dece i normalno je da se na to reaguje. Oni kojima je to obaveza treba da procene da li u onome što je uradio Stamatović ima elemenata krivičnog dela. I tačno je da smo javno tražili da se ta odgovornost utvrdi.

Treće, Stamatović nas optužuje za saradnju sa vlastima i cinično nas gura u koš sa nekim ljudima iz čijeg zagrljaja tek što je iskočio, prodajući neobaveštenoj opozicionoj javnosti sebe za velikog borca protiv Vučića. Ali, na njegovu žalost, a na sreću istine, postoje oni koji pamte duže od pojave „Tvitera“, pa valja Stamatovića uvek podsetiti na prošlost od koje nije odustao, nego je u fazi procene kako bolje da se postavi pred neke naredne borbe.

Radi se o bivšem funkcioneru DSS-a, kojem nisu smetali ni Vučić, ni Nikolić, ni Dačić kada su zajedno krali na ustavnom referendumu, kada se poklanjao NIS Rusiji u zamenu za podršku propaloj kosovskoj politici, kada su obmanjivali ljude pričom o vojnoj neutralnosti ili podršci Dodiku, da ne idemo dalje do Rusije i podaničkog odnosa koji gaji prema toj zemlji i njenim službama. Ni 2016. godine mu nije zasmetao SNS, kada je novu partiju, koju je osnovao sa agentom ruske službe na privremenom radu u Vladi Srbije Nenadom Popovićem, gurnuo na listu naprednjaka. Tada Stamatović nije bio zabrinut zbog kršenja različitih sloboda u Srbiji, nego se brinuo da na Vučićevoj listi Popović i on dobiju kojeg poslanika više. Sve vreme LDP je bio na drugoj strani i to je ono što, u stvari, Stamatoviću smeta.

Ali danas je Stamatović – „opozicija“, dokazujući tezu da niko ne može bolje raditi za vlast od namerno odabrane opozicije kojoj je zadatak da izgleda što luđe i nesposobnije. I zato, sledeći put kada nas spomene, Stamatović mora biti svestan da postoje ljudi koji dobro znaju sve o tome koja je uloga i njega i njegovih partnera koji danas ćute na njegove bolesne ideje, kao što smo dobro znali sve o njima dok su javno sarađivali sa sadašnjom vlašću dok prostor nije postao tesan za sve, pa su neki, ne svojom voljom, prešli u navodnu opoziciju.

A onaj ko promoviše Stamatovića kao srčanog opozicionara i koji mu priznaje takav legitimitet, želi da SNS ostane što duže na vlasti ili, kada ode sa vlasti, da se u Srbiji ništa suštinski ne promeni.

Autor je član Predsedništva Liberalno-demokratske partije