Katedra iz zamka Frankenštajn 1Foto: Medija centar

U proleće 1807. Napoleon Bonaparta započeo je ljubavnu vezu s poljskom groficom Marijom Valevskom u baroknoj palati Finkenštajn na severu današnje Poljske. Doskorašnji šef Katedre za istoriju srpskog naroda u novom veku, Radoš Ljušić, piše u udžbeniku za treći razred gimnazije (Freska, 2012) da se ova romansa dogodila u zamku Frankenštajn. Svuda u svetu đaci […]

U proleće 1807. Napoleon Bonaparta započeo je ljubavnu vezu s poljskom groficom Marijom Valevskom u baroknoj palati Finkenštajn na severu današnje Poljske.

Doskorašnji šef Katedre za istoriju srpskog naroda u novom veku, Radoš Ljušić, piše u udžbeniku za treći razred gimnazije (Freska, 2012) da se ova romansa dogodila u zamku Frankenštajn. Svuda u svetu đaci uče da je Napoleon 1806. potukao prusku vojsku kod Jene i Aueršteta, dok ovaj penzionisani šef Katedre piše da se to dogodilo kod Jene i Aueršpega.

U celom svetu Napoleonovim ratovima nazivaju se vojni sukobi iz vremena od 1796. do 1815, odnosno od 1799, kada se Napoleon našao na čelu Francuske. Samo u udžbenicima koje pišu stari i novi šef pomenute Katedre, Radoš Ljušić i Suzana Rajić, „Napoleonove ratove (1792-1815) započela je revolucionarna Francuska kao kraljevina, nastavila kao republika i okončala kao carstvo“.

Niko na svetu osim Rajićeve i Danka Leovca ne uči đake da je francuski konzulat (1799-1804) bio monarhija, niti da je Napoleon u Italiji stvorio Lombardijsku republiku. Takva republika, razume se, nikada nije postojala i prvi put se javlja u udžbeniku Radoša Ljušića, da bi joj sada prepisivanjem učiteljevih rečenica produžili život njegovi „đaci“ s Katedre.

Ove smo podatke naveli da bismo dokazali nešto što je razumnom učeniku i roditelju nezamislivo: „naslednici Vladimira Ćorovića i Dragoslava Stranjakovića, a đaci Radoša Ljušića“, koji su „jedini u zemlji akreditovani za užu naučnu oblast Istorija srpskog naroda u novom veku (16 – 20. v)“ ugrožavaju sistem obrazovanja najpre svojim neznanjem, a potom i bahatim gaženjem osnovnih načela ljudske i profesionalne etike.

To se naročito jasno vidi u nekorektnom odnosu Rajićeve i Leovca prema učenicima gimnazija, kojima su nedavno napisali novi udžbenik (Freska, 2021).

Katedra smatra da bi taj udžbenik trebalo da se koristi i za obrazovanje „učenika s posebnim sposobnostima za geografiju i istoriju“, a nema sumnje da će ga uskoro uneti i na spisak literature za pripremu prijemnog ispita na Filozofskom fakultetu u Beogradu, kao što su učinili s grotesknim udžbenikom Radoša Ljušića.

Slučajno ili ne, na toj listi još uvek se ne nalazi nijedan udžbenik koji bi bio alternativa ovom Ljušićevoj knjizi.

Da bi učenicima i njihovim roditeljima bilo jasno o kakvom je nepoštovanju struke i škole ovde reč, skrećemo im pažnju na lekciju „Prvi svetski rat“ iz udžbenika Suzane Rajić i Danka Leovca.

U pitanju je potpuno isti tekst koji su autori objavili u svom udžbeniku za sedmi razred osnovne škole (Freska, 2020). Ako bi se čitaoci još malo potrudili, utvrdili bi da sporni tekst uopšte nije napisala „šefica Katedre“ Rajićeva, već da je prepisan iz udžbenika za osmi razred osnovne škole Radoša Ljušića i Ljubodraga Dimića (Freska, 2010). Sve što je rečeno za ovu lekciju važi i za lekciju „Srbija i Crna Gora u Velikom ratu“.

Doslovno preuzimanje tuđih tekstova ili plagiranje u školskom udžbeniku predstavlja, nasuprot onome što „naslednici Vladimira Ćorovića i Dragoslava Stranjakovića, a đaci Radoša Ljušića“ tvrde, javnu povredu Kodeksa profesionalne etike Univerziteta u Beogradu (član 21).

Inače „Prvi svetski rat“ nije jedina lekcija koju će gimnazijalci u Srbiji učiti iz potpuno istog teksta kao osnovci. „Ćorovićevi naslednici“ su iz udžbenika za sedmi razred prekopirali u gimnazijski udžbenik i lekcije „Epoha imperijalizma i kolonijalizma“, „Blokovska podela“, „Balkanski ratovi“, „Nezavisna Srbija“, „Evropa, Balkan i Srbi“.

Kada se tome doda i činjenica da je tekst više od 20 lekcija u značajnoj meri ili u celini preuzet iz udžbenika Radoša Ljušića (Freska 2012), postaje jasno da proklamovana briga Katedre za nastavnike i đake nije iskrena i da stvarni motivi njihovog obraćanja ministru prosvete i medijima nisu stručne prirode.

Nesumnjivo je, dakle, da naša javnost ima razloga da bude uznemirena, ali ne zbog nastavnog programa koji je predviđen za svega pet odeljenja „učenika s posebnim sposobnostima za geografiju i istoriju“.

Uznemirenost bi trebalo da stvara činjenica da je Katedra za istoriju srpskog naroda u novom veku Odeljenja za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu konačno izgubila sposobnost i pravo da obavlja svoju funkciju u sistemu obrazovanja.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.