Foto: FreeImages / Cierpki

Unapred je isključena potreba da se bilo šta raspravi ili dođe do novih činjenica. Druga strana je, u takvom tipu rasprava, meta u koju se bespoštedno gađa, nikako i strana koja ima nešto da pojasni, možda koriguje. Istina je samo jedna, onako kako je podesimo prema svome generalnom usmerenju ili raspoloženju, a gluvi smo i slepi za sve nepoželjne razloge i za bitne nijanse. Važno je istresti se – i sebi olakšati.

Da je bila vođena namerom da dijalogom pretrese jednu društvenu temu od značaja, poznata književna prevoditeljka bi videla da je u odgovoru činovnika anonimaca obrazloženo jedno načelno stanovište, u kojem, ponavljaju po stoti put, zalaganje za očuvanje ćirilice kao kulturne tekovine nije udar na nečiju individualnu slobodu izbora, ali jeste izraz kulturne odgovornosti. I ponavljaju: ne mislimo da je ćirilica krunsko merilo vrednosti nečega napisanog.

Izvinite što smo pomenuli procesije ljudi u nama susednoj nezavisnoj državi koje su istrajno lomile table na kojima su, pored latiničnih, i ćirilični natpisi. Zato nećemo ni da pominjemo „knjigocid“ u toj istoj državi, čišćenje od ćiriličnih i latiničnih srpskih knjiga početkom devedesetih, o čemu je dokumentovano pisao Ante Lešaja. Isti je udes doživeo srpski knjižni fond u Prištini, nakon dolaska međunarodnih snaga. Izvinite što i to pominjemo. Nećemo dalje.

A što se tiče napomena o novim političkim jezicima, osnovni uvidi u istoriju srpskog jezika mogu razjasniti mnoge nejasnoće proistekle iz davnijih i aktuelnih političkih intervencija na jezičkoj mapi srpskog naroda. Izvinite što koristimo sintagmu „srpski narod“, može zasmetati.

Ono što Ministarstvo kulture i informisanja čini, uz podršku značajnog i konstruktivnog dela javnosti, usmereno je uravnoteženju složenih prilika i nasleđenih nerešenih situacija, a ne njihovom uzburkavanju. I to mnogi razumeju. Ako učine napor da razumeju. Inače, upada se u zamke, poput onog oksimorona, s kraja napisa poznate književne prevoditeljke o „slatkorečivom šovinizmu“ anonimaca iz Ministarstva. Zastanimo malo: slatkorečiva mržnja. Malo nategnuto, ali zanimljivo. Jezik je odavno decentriran, oslobođen od mnogih ranijih obaveza.

Svako od nas, razume se, Crnjanskog i Pekića, i svakog drugog srpskog pisca, i ne samo srpskog, vrednuje po opštečovečanskoj književnoj snazi iskazanog, ne po pismu kojim je štampan. Latinica je realnost na globalnom nivou, i njoj pomoć ne treba. Ali, ćirilica je simbol jednog kulturnog trajanja. Za nekoga negativno, za nekoga svetlo označen. Kako ko izabere. Mislimo da je bilo dovoljno reči na ovu temu, ko je iole spreman da razume.

Ministarstvo kulture i informisanja