Foto: Stanislav Milojković

Naime, kritikovao sam Tadića da ne odgovara onima koji u poslednje vreme imaju ružan običaj da blate i vređaju pokojnog Tadićevog šefa kabineta Mikija Rakića. Na to mi je on (u „Politici“) odgovorio da nemam „moralno pravo“ da mu to spočitavam, dodajući zagonetno da „znam ja zašto“. Pojma nemam zašto. Bilo bi dobro da Tadić kaže zašto. Nema potrebe da insinuira jer će čitaoci pomisliti da u tome što nagoveštava zaista ima nečeg. U „Danasu“ opet Tadić kaže: „Rakića sam branio kad god sam imao priliku u svom životu, čak i od čoveka koji me olako optužuje…“

Negde se, očigledno, nismo razumeli. Pretpostavljam da citat iz „Danasa“ znači da je Tadić Rakića branio čak i od mene. Pretpostavljam da se to odnosi na vreme kad smo i Rakić i ja bili deo predsedničkog kabineta. Moguće je, čak vrlo verovatno, da Rakić i ja nismo uvek imali isto mišljenje o stvarima. Ali Miki Rakić je u to vreme, za razliku od današnjeg, bio živ i mogao je sam da mi odgovori i da učestvuje u razmeni mišljenja kakvu smo često imali, a pošto je bio dovoljno vispren, ničija mu pomoć nije bila potrebna. Bar se ja ne sećam da jeste.

Ovde se radi o nečemu sasvim drugom. Naime, Tadićev nekadašnji potpredsednik stranke Šutanovac, na primer, izađe u javnost (Njuzvik, 09. 10. 2015) i optuži pokojnog Rakića da je „zloupotrebljavao bezbednosni sektor“, to jest službe bezbednosti koje je koordinisao, kako bi navodno „plasirao razne intrige i spletke“. Doda Šutanovac, bez da trepne, i da je Rakić „bio umešan, a možda je i bio kreator političkih poteza koji su rezultirali haosom u kojem se Srbija danas nalazi“. I tu pomene Rakićeve prijatelje praveći aluziju na Vučića.

Na sve ovo Tadić se ne oglasi nijednom jedinom rečju. Moja malenkost, na Tviteru, napiše da su Šutanovčeve tvrdnje laž i kukavičko blaćenje čoveka koji više ne može nikome da odgovori. Pitam Šutanovca zašto sve ovo nije rekao Rakiću u lice ili zašto to nije izneo u javnost tada dok je bio potpredsednik DS-a, nego danas, dve godine posle Rakićeve smrti. Šutanovac, u skladu sa svojim sposobnostima, odgovori ad hominem, ličnim uvredama. I na tome se sve završi. A od Tadića na sve ovo ni pisma ni razglednice.

Da ne dužim, jedno je kada o Rakiću izgovara laži jedan Palma. Od njega se očekuje da bude cirkuzant i da priča besmislice. Sasvim je nešto drugo kad na istovetan način o Mikiju govori neko ko je činio vrh DS-a u vreme kad je Tadić bio šef stranke. U takvim je situacijama važno da reaguje onaj ko je Rakiću bio nadređeni i ko sam tvrdi da mu je Rakić bio najbliži saradnik. Mislim, važno je da se oglasi ako misli da treba da se oglasi. Ako ne misli, onda ne treba. Ali onda, svakako, ne može da kaže kako je „Rakića branio kad god je imao prilike“, jer to, nažalost, nije tačno.

Autor je bivši savetnik za medije u Predsedništvu Srbije