Nepoštovanje izvođača scenskih radova

… nesuđene pozorišne kritičarke i (iako po nezvaničnim informacijama nastavnice srpskog jezika) očitog stručnjaka za pravo o čije bi se usluge morala otimati (barem nekoliko) ministarstava Vlade Republike Srbije (bojim se da mi ovu ironiju potire cinizam naše stvarnosti), izneto je niz ozbiljnih optužbi i diskvalifikacija, pre svega, mog profesionalnog angažmana. No, pre nego što ukažem na neistine i namerne nedostatke u njenim izjavama, da vidimo šta bih od njenih izjava mogao da potvrdim.

Dotična persona jeste sedela u prvom redu sale Somborskog pozorišta tokom poslednjeg izvođenja predstave „Tartif“, u kojoj sam jedan od aktera, jeste koristila mobilni telefon i ja jesam odreagovao prozivkom nakon svršetka predstave. Verovatno bih mogao i da potvrdim da sam, u trenutku obraćanja, izgledao strašno, izobličeno i uzbuđeno. Svaki put kada vidim sebe na fotografijama iz te predstave i sam pomislim našta ličim – na Orgona, na izgubljenog čoveka koji u slepoj ljubavi i poslušnosti idolu i vođi žrtvuje sve što ima, uključujući i sopstvenu porodicu.

Žao mi je što je moja takva pojava uznemirila tu milu odsutnost u prvom redu. Mogu samo da pretpostavim da me je u trenutku direktnog obraćanja po prvi put, zapravo, i videla, zaokupljena svojim telefonom, prijateljicom, nekim mladićem koji je nekoliko redova iza nje, po njenim rečima, snimao predstavu, vibracijama tuđih telefona, razgovorima, gestikulacijama, komešanjima drugih. „Očigledno“ da ju je takva publika, čiji je ona bila najprimereniji deo po njenom opisu, onemogućila ne samo da primeti moju dvosatnu scensku prisutnost i transformaciju u demonoliko stvorenje već i činjenicu da više od sat vremena predstave publika jeste u mraku.

I ne, dragi čitatelji, nisam odreagovao na njeno besomučno tipkanje poruka, osvetljenost njenog lica mobilnim telefonom, nisam prethodno bio iznerviran bilo čim da bih neku potencijalnu frustraciju oslobađao baš na njoj nedužnoj kao što ona pretpostavlja. Odreagovao sam na ekstremnu bezobzirnost i odsustvo ikakvog poštovanja prema izvođaču scenskih radova.

U najdelikatnijem delu predstave, emotivno, psihološki i zanatski najzahtevnijem trenutku, na samo pola metra od mog lica, u mučnoj tišini, pokušavajući da izgovorim najporazniji monolog, Drakulićka je po ko zna koji put do tada započela svoj dijalog sa prijateljicom do sebe. Uopšte me ne iznenađuje da tu činjenicu skriva u svom pismu, osoba koja navodeći da je svesna da i samo korišćenje telefona u toku predstave jeste nepoštovanje performera (da ne govorimo o verbalnom uznemiravanju iz prvog ili bilo kog drugog reda), ali ipak, uz priznanje svoje greške ne nudi i izvinjenje ili pak kajanje.

Tužno je stanje srpskog pozorišta ili stanja svesti ove nacije ako ovakvo ponašanje smatramo normalnim ili tolerantnim. Pristajanje na ćutanje nepristojnima, uzurpatorima naših života, kako scenskih tako i realnih, dozvola da naše kvalifikacije mukom i radom stečene, obezvređuju stavljanjem pod navodnike u jeftinim retoričkim tiradama a svoje očigledne akademske nedostatke prenebregavaju sa lakoćom, takvo društvo je društvo u kome Tartif prosperira i vlada. I naša predstava je upravo o tome, ali Vi, Mila, to očigledno ne znate jer predstavu niste ni gledali.

I ma koliko da tvrdite da sam bio glasan, jasno je da nisam bio dovoljno, jer evidentno, stvari koje sam Vam saopštio niste čuli. Naposletku, ako smatrate da imate osnova za pokretanje parnice za nanetu Vam „uvredu“, ja Vas pozivam da to i učinite. Ne zaboravite, doduše, da javno iznošenja neistina poput one o pljuvanju ili o mojim kolegama koje su Vas „podržale“, daje osnovu za istu akciju u suprotnom smeru. U međuvremenu, ja i dalje neću ćutati sa scene koja je moj dom, tribina i katedra.

Autor glumac Narodnog pozorišta u Somboru