(Ne)poštovanje tuđeg dela 1

Autor tog naslova i prevoda prvog izdanja romana je naš uvaženi književni prevodilac Mihailo Đorđević, uz dr Miloša Đurića jedan od osnivača Udruženja književnih prevodilaca Srbije.

Prvo što mi je zasmetalo u tekstu bila je opaska nove prevoditeljke da se u prevodu Mihaila Đorđevića oseća „hitnja da se jedan profitabilan roman izbaci na tržište“. (Ne znam na osnovu čega ona može znati da je pedesetih godina prošlog veka prevodilac ovaj roman preveo žurno?) Zatim sledi vrednosni sud: „nepravično bi bilo reći da je Đorđević netalentovan prevodilac“! Zainteresovala sam se za prevodilačku bio-bibliografiju Dubravke Srećković Divković, jer autoritativno iznosi sud o čoveku koji je gimnaziju završio u Solunu, diplomirao u Beogradu, usavršavao se u Ženevi, Grenoblu i Aberdinu, i koji je potpisao preko pedeset prevoda dela klasične engleske književnosti, među kojima su Tekerijev Vašar taštine, Golsfortijeva Saga o Forsajtima, Stivensonovo Ostrvo s blagom, Tesa od Ubervila Tomasa Hardija…

Pokušala sam da pronađem podatke o Dubravki Srećković Divković u Udruženju književnih prevodilaca Srbije, ali ispostavilo se da ona nije član Udruženja. Saznala sam da radi kao lektor u izdavačkom preduzeću Laguna i da joj je ovo jedno od prvih ogledanja u oblasti prevođenja.
Odmah da kažem da književni prevodioci veoma uvažavaju lektore, oni ih upućuju u najnovija pravopisna pravila i dosta im pomažu u radu, ali retko koji lektor poseduje kreativnost potrebnu za književno prevođenje. Koliko sam pratila, retki primeri lektora vrsnih prevodilaca književnosti vezani su za izdavačku kuću „Nolit“ – Milica Nikolić, Nikola Nikolić, Gordana B. Todorović. To, razume se, ne znači da zauvek ostajemo na ta tri imena, ali svedoči o osetljivosti ovog poziva koji nije samo zanat.
Da ne bih unapred donosila neproverene ocene, kupila sam knjigu i pročitala čuvenu prvu rečenicu: Skarlet O’Hara nije bila lepotica, ali muškarci su to retko shvatali kada ih ponesu njene čari kao što se desilo s tarltonskim blizancima. Tu sam zastala, jer nikada do sada nisam čula za tarltonske, čula sam samo za sijamske blizance. Raspitivala sam se kod neonatologa, ali ni oni nikada nisu čuli za tu vrstu blizanaca. Pomislila sam da je možda geografska odrednica u pitanju, ime nekog manjeg mesta na američkom jugu, (kao, na primer, smederevski, požarevački, niški…), dok nisam nabavila prevod Mihaila Đorđevića, kod koga prva rečenica glasi: Skarlet O’Hara nije bila lepa, ali to ljudi nisu ni primećivali kad bi ih zanele njene draži kao što je to sada slučaj sa blizancima Tarlton. Prezime, znači! (Ako bi u pitanju bila prevoditeljkina deca, ona bi, prema njenom shvatanju duha srpskog jezika, bila „srećkovićsko divkovski blizanci“.)

Ne bih zamarala čitaoce sličnim primerima na stranicama knjige, nakaradnim konstrukcijama, pravljenjem prideva od vlastitih imenica, upotrebom participa umesto glagolskog vremena, izrazima: parčekanja mesa, ili palanačkim posrbljavanjem: Hoće li vaša majka doći na roštiljanje? (u prethodnom prevodu: na poljsku zabavu) i sl. Ostavljam kolegama anglistima da načine analizu prevoda i objave je u prevodilačkom časopisu, ali smo se složili da je prevoditeljka želela pošto-poto da pronađe izraze koji bi se razlikovali od prethodnog prevoda, da je često menjala red reči u rečenici, prepričavala prethodni prevod i sve to nauštrb kvaliteta.

Osavremenjavanje zastarelih prevoda je veoma ozbiljan i osetljiv poduhvat i ima smisla jedino ako se prevod unapredi, ako se poboljša u umetničkom smislu, ako se obogati jezik. U suprotnom, bolje je objaviti stari, makar i zastareo prevod dobrog prevodioca.

I još nešto: ako je jedno klasično delo preveo jedan od najboljih prevodilaca svog vremena, ponovljeni prevod valjalo bi poveriti izuzetnim prevodiocima u današnje vreme, kakvi se, na primer, mogu naći među dobitnicima nagrade iz fonda „Mihailo Đorđević“, Zoranu Paunoviću, Arijani Božović, Slavici Miletić, kad je u pitanju engleski jezik, ili, ako se ponovo prevodi klasična ruska literatura, nekim od dobitnika nagrade „Jovan Maksimović“, Dušku ili Zorislavu Paunkoviću, Mirjani Grbić, Dejanu Mihailoviću… Oni bi, pored ostalog, bar pokazali i dužno poštovanje prema autorskom delu čoveka čiju nagradu nose.

Da zaključim: Dubravka Srećković Divković ovim prevodom nije unapredila, već je unazadila prethodni prevod romana Prohujalo sa vihorom i nije stekla autoritet da daje vrednosne sudove o umetničkom radu Mihaila Đorđevića, pogotovo što je prisvojila njegov naslov. To je verovatno učinila kao ustupak svom poslodavcu, da bi se knjiga što bolje prodavala na tržištu.

Autorka je književni prevodilac

close
(Ne)poštovanje tuđeg dela 2

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.