Povodom afere oko doktorata Siniše Malog, u Danasu je objavljen tekst „Plagijati i akademsko beščašće“ penzionisanog profesora Šumarskog fakulteta Milana Vukićevića.
U ovom članku autor prikazuje jedan događaj koji se odigrao pre 27 godina na Šumarskom fakultetu. Radi se o magistarskom radu profesora Branka Glavonjića, koga je Vukićević optužio za plagijat. Na sednici Naučno-nastavnog veća fakulteta ova optužba je odbijena, velikom većinom glasova.
Pošto kolega Vukićević mene poimence pominje, moglo bi se pomisliti da sam ja odigrao važnu ulogu u celom slučaju. Zato moram odmah da istaknem da je moja uloga bila ista kao svih članova NN veća. Posebno je važna činjenica da smo Vukićević i ja bili nastavnici u potpuno različitim naučnim oblastima – ja sam bio profesor hidraulike i hidrologije, a on u oblasti obrade drveta i proizvodnje nameštaja.
Na sednici NN veća ja sam podržao mišljenje kolega sa Vukićevićevog smera, koji su argumentovano odbacili njegove optužbe za plagijat. Smatrao sam da nisam imao ni stručni kredibilitet, ni moralno pravo da se izjašnjavam o magistarskom radu iz meni skoro potpuno nepoznate oblasti. Pored toga, argumenti kolega iz te naučne oblasti bili su vrlo ubedljivi.
U vezi sa spornim magistarskim radom, profesor Vukićević kaže da je autor, posle odbranjene disertacije „postao redovni profesor i ugledni član akademske zajednice“. Vukićević je ispustio iz vida da se između magistarskog rada i zvanja redovnog profesora nalazila jedna cela univerzitetska karijera, sa odbranom doktorata i izborima u zvanja docenta i vanrednog profesora. Nije moguće da on misli da je Glavonjić to postigao sa serijom plagijata.
Na kraju svog članka, Vukićević nabraja potencijalne motive onih koji ga nisu podržali u osporavanju pomenutog magistarskog rada (prijateljstvo sa mentorom rada, nezameranje, budući izbor u vise zvanje, učešće u projektima). Iz članka nije sasvim jasno da li se te primedbe odnose na mene, ali ako je to u pitanju moram da se osvrnem. S obzirom da sam u to vreme (pre 27 godina) bio redovni profesor, optužba o izboru u više zvanje očigledno otpada.
Imajući u vidu da smo se bavili potpuno različitim oblastima, primedbe o nezameranju sa mentorom (koga nisam poznavao), niti o učešću u projektima (nismo mogli imati nikakve zajedničke projekte) su apsolutno besmislene. Ukratko, ja nisam imao nikakve lične motive da bih se izjasnio za ili protiv rada jednog mladog čoveka, već sam se opredelio po svojoj savesti.
Na kraju ove rasprave, može se postaviti pitanje koliko jedan slučaj na Šumarskom fakultetu, od pre skoro tri decenije, može biti relevantan za diskusiju o akademskom beščašću? Svi akteri događaja od pre 27 godina (o čemu većina aktivnih nastavnika fakulteta nije ni čula) stekli su svoje karijere i imali prilike da pokažu svoje stručne, naučne i moralne osobine. Danas bi možda mogli da sudimo koliko su njihove karijere bile akademski časne?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
