Foto: Stanislav Milojković

Kao u onoj priči baba za dedu, deda za repu… tako se gospodin Bajagić izvoleo slikati sa gospodinom Vesićem, posle pevanja na nekom koncertu koji je organizovao gospodin Vesić, ja sam izvoleo kritikovati gospodina Bajagića jednim tvitom za koji nisam dobio honorar, a književnik Basara je dobio materijal za svoju kolumnu i izvoleo kritikovati mene u svojoj kolumni, za koju je dobio honorar.

Književnik Basara me je u svom tekstu neprekidno oslovljavao sa „akademik Teodorović“, iako sam ja i inženjer, profesor, mentor, deda, učesnik raznih demonstracija, ljubitelj pozorišta i vina i povremeni čitalac Basarinih kolumni. Književnik Basara je i književnik i novinar i stručnjak za politiku i samim tim, naš nekadašnji ambasador na Kipru.

Nadajući se da njegova ekselencija Basara neće da mi zameri, oslovljavaću ga samo sa književnik Basara.

Književnik Basara piše da sam ja „u politici analfabeta ranga Radovana Četvrtog“. Ja nigde i nikada nijednim tekstom, nijednom rečenicom, nijednom rečju nisam ni tvrdio da sam politički lumen. Moguće je da je književnik Basara potpuno u pravu. Ja svakako mislim da književnik Basara zna politiku bolje od mene.

Da je tako, potvrđuje i činjenica da je gospodin Koštunica izvoleo postaviti na mesto ambasadora u vrlo važnoj ambasadi na Kipru književnika Basaru, da je književnik Basara, kao znalac politike, to prihvatio i proveo četiri godine kao ambactus na vetrovitom i zimogrožljivom Kipru rešavajući složene srpsko-kiparske odnose.

U svom tekstu književnik Basara takođe kaže: „Imamo mi ovde čitavu plejadu politizovanih profesora, političkih analfabeta koji 24 sata dnevno, 7 dana nedeljno mrsomude o pogubnosti Vrhovnog Režima, pritom se, kao đavo krsta, kloneći konkretnog političkog angažmana. Da ne bi, je li, „okaljali obraz“.

Gospodin Basara me optužuje da sam „politizovani profesor“.

Hvala na komplimentu! Baš jesam! Ja ne znam odakle književnik Basara crpi svoje podatke. Dok sam se klonio „kao đavo krsta, konkretnog političkog angažmana“, ja nisam nigde u okolini video književnika Basaru.

Nisam ga video onda kada smo gurali automobile na zaleđenoj Pešterskoj visoravni u poslednjoj predsedničkoj kampanji. Nisam ga video ni dok sam, što u predsedničkoj kampanji, što tokom poslednjih godinu dana, govorio u Beogradu, Nišu, Kragujevcu, Novom Sadu, Požarevcu, Smederevu, Novom Pazaru, Velikoj Plani, Zaječaru, Boru, Sremskoj Mitrovici, Požegi, Subotici, Somboru, Valjevu, Kraljevu i u nekim drugim mestima.

Ne sećam se književnika Basare ni dok sam „mrsomudio“ na studentskim protestima devedesetih, dok smo držali nedelju dana „Kordon protiv kordona“ u Kolarčevoj i dok smo jedne zime devedesetih bežali na Kalemegdan od policijskih palica ispred Francuske ambasade.

Književnik Basara je svakako propustio i neke moje intervjue i tekstove u NIN-u, Danasu, Vremenu, Nedeljniku, kao i razna gostovanja na televiziji N1 i većem broju lokalnih televizija. Dozvoljavam da sam „politički analfabeta“, a da je nekadašnji ambasador znalac politike, ali optuživati me za bežanje od „konkretnog političkog angažmana“ je jednostavno rečeno neistinito.

S druge strane, kao „politički analfabeta“ koji beži od „konkretnog političkog angažmana“, ja možda i ne vidim dobro u ovom trenutku šta bi sve trebalo da se radi. Svaki dobronamerni, konkretan savet političkog maestra Basare primiću sa zahvalnošću.

Piše njegova ekselencija i sledeće: „Mogao bi Bajaga reći da je on samo odradio tezgu, a da je akademik u Akademiji full time.“ Ispravka za književnika Basaru glasi. Ja sam i dalje „full time“ zaposlen na Univerzitetu u Beogradu, u zvanju redovnog profesora. Ja jesam član, kod Basare omražene SANU, u koju, siguran sam, književnik Basara nikada ne bi želeo da uđe. Što se tiče Bajage i „odrađivanja tezge“, mogu samo glasno da se zapitam kakva je to tezga koja se sastoji u slikanju sa Goranom Vesićem, graditeljem Beograda.

Ali, da se vratimo predmetu našeg spora. Fini dečko, prijatelj svih nas i autor kultne pesme „Moji su drugovi“, Momčilo Bajagić me mnogo razočarao što se slikao sa Vesićem.

Moje pravo da budem razočaran. Volite Bajagu niz godina i onda se desi Vesić. I možda sam ja to u svom tvitu nezgrapno napisao. I možda je delovalo da sam pretio Bajagi kako to horski izvrću režimski tabloidi. Ako je to u bilo kom trenutku pomislio gospodin Bajagić, ja mu se iskreno izvinjavam. Piše gospodin ambasador da sam zadirao u prava gospodina Bajagića što sam ga kritikovao. Jesam.

Zadirao sam onoliko, koliko njegova ekselencija zadire u moja prava kritikujući mene.

Moje je ljudsko pravo da kažem, Bajaga, druže, zabolelo me baš mnogo i nekako, eto, spontano odlučujem da ću ređe da slušam tvoju muziku. Naduvani slučaj Bajaga-Vesić je ipak samo benigna strana priče o odnosima muzičara, glumaca, profesora univerziteta i mnogih drugih javnih ličnosti i Vučićevog režima. Svakako da je mnogo manje benigno to što je Bora Đorđević napisao panegirik o Ivici Dačiću i ubio „Pogledaj dom svoj anđele“. Ubio. Nema više anđela.

Novi stanar Beograda na vodi Goran Bregović, glumci Lazar Ristovsku, Miki Manojlović, Nenad Jezdić i Bule Goncić, mnogi profesori univerziteta, nekoliko članova SANU imaju svakako prava na svoja politička ubeđenja, recitovanje Vučiću ili učestvovanje u Vučićevim spotovima i cirkusijadama. Ali je isto tako jako i moje pravo da im kažem drugari ne igram se više sa vama.

Književnik Basara se baš trudi, uz svesrdnu pomoć svog prijatelja Sebastijana, koji predstavlja svaku treću reč u njegovim tekstovima, da pokaže da su opozicione stranke, pokreti, neformalne grupe, pojedinci i svi ostali derači protiv Vučićevog režima nesposobni, kilavi, potkupljivi lopovi i idioti.

Možda je to baš tako. Možda sam baš ja prvi politički „analfabeta ranga Radovana Četvrtog“ ali nisam u životu nikada imao „političke sinekure“ i za svoj novac sam sipao benzin u kola kada sam se vozio po Srbiji na mitinge. Tako će i da ostane.

Povezani tekstovi