U našim polemikama, vođenim davnih, januarskih, majskih, junskih i julskih dana u Politici – junačke rane kojih je tada dopao ga, sudeći po periodičnim izlivima bezrazložne agresije, i dalje peku – pokazao sam, pored ostalog, koliko u Antićevim novinskim člancima ima laži i izmišljotina. Ovo što je objavio u Danasu (24.09.2018), ipak, prevazilazi sve dosadašnje nepodopštine i fantazije Čedomira Antića.

Uzmimo za primer upravo pasus koji je Antić posvetio mojoj malenkosti. On se tu prvo ljuti na Politiku zato što je „objavila tekst“ u kome sam ga „bez ikakvog razloga, lično napadao“. Ovo je samo prva u nizu Antićevih notornih laži. Svako može da potraži Politiku objavljenu 11.1.2018 (tekst Crkva i alternativa) i da se uveri da je Čedomir Antić prvi, ničim izazvan, napao tek objavljeni Apel za odbranu Kosova i Metohije, nazvavši ga „amiškom politikom formalnog i umirenog ekstremizma“ i dokumentom u kome se propoveda „viđenje sveta podeljenog na rodoljube i dosovske izdajnike“. Kada sam odgovorio da me neslaganje sa Apelom ne čudi od nekoga ko se juče zalagao za secesiju Crne Gore od SR Jugoslavije, a danas za secesiju Kosova i Metohije od Srbije, i da „sveta podeljenog na rodoljube i dosovske izdajnike“ u Apelu jednostavno nema, Antić je uzvratio umnožavanjem novih izmišljotina. Potom je, međutim, prešao i na neobično prizemne uvrede. Čudnovati primitivizam njegovih napada začudio je mnoge naše zajedničke kolege, koji su do tada verovali da su ga dobro poznavali.

U Danasu Antić se, potom, žesti zato što je urednica Politikine rubrike Pogledi, gospođa Biljana Čpajak, „dozvolila“ da moj tekst „bude objavljen“. Najosnovnija etika, međutim, nalaže da svako ima pravo da na kritike, pa i na pamfletske napade, odgovori. Urednica je zatim, kako Antić tvrdi, „nastojala da cenzuriše i spreči objavljivanje mojih odgovora prof. Koviću“. Istina je, međutim, da je Politika, na moje čuđenje, objavljivala tekstove u kojima je Antić prešao na vulgarno vređanje (Politika 31.5.2016, 15.6.2018, 27.6.2018). To što je urednica nastojala da umeri i moje odgovore i što je predlagala da prekinemo polemiku, nisam doživeo kao „cenzurisanje i sprečavanje“. Jednostavno, svako je mogao da primeti da su Antićeva vulgarna prenemaganja, nedostojna Politike, srozala nivo polemike.

I tekst u Danasu, uostalom, svedoči o Antićevom primitivizmu. Da li bi trebalo da mu odgovorim istom merom pa da, baš kao što on napada moga oca, izvršim prepad na Antićevu majku? Da se upustim u analizu uticaja njenog lika i dela na njegove stavove? Ima li dna kojim bi se konačno završio slobodni moralni pad Čedomira Antića?

Najzanimljivija je Antićeva tvrdnja da sam „danas posvećen promovisanju ekstremističke politike koja odgovara vlastima zato što obespućuje i radikalizuje ionako slabu opoziciju“. Baš kao i u odgovoru na Antićev prvi napad na Apel za odbranu Kosova i Metohije, moram da upitam: ko ovde „promoviše ekstremističku politiku“? Onaj ko se zalaže za rasparčavanje sopstvene zemlje (prvo Jugoslavije, danas Srbije), stvaranje Velike Albanije, za prepuštanje 120.000 sunarodnika Tačiju i Haradinaju, za „etničko razgraničenje“ Srba i Albanaca, ili onaj ko se zalaže za očuvanje celovitosti svoje zemlje, za vladavinu prava (poštovanje njenog Ustava), poštovanje međunarodnog prava (Rezolucije 1244 UN) i sazrevanje svesti, uprkos svemu, o nužnosti zajedničkog, makar i paralelnog života Srba i Albanaca?

Tvrdnja da politika za koju se zalažem „odgovara vlastima“ u najmanju ruku je smešna kada dolazi od nekoga ko je bio naprednjak pre naprednjaka. Antićev „Naprednjački klub“ je, naime, stariji od Vučićevog SNS-a. Po pitanju Kosova, Čedomir Antić se zalaže za potpuno istu politiku kao i Aleksandar Vučić. Svoj prvi napad na Apel završio je, uostalom, tvrdnjom da „politika sadašnje vlade“ prema Kosovu „za sada nema alternativu“ (Politika, 11.1.2018).

Možda Čedomir Antić tvrdi da „obespućujem i radikalizujem ionako slabu opoziciju“ zato što su i njegova najnovija stranka i savez u koji se učlanila, prihvatili politiku Apela za odbranu Kosova i Metohije? Tu, zaista, ne mogu da mu pomognem.

Mogu da se složim sa tvrdnjom da je „opozicija slaba“. Ali zašto je tako? Lepo je to što su se Antićevi novi politički prijatelji „obesputili“ i preuzeli stavove Političkog saveta DSS, koji je pokrenuo Apel za odbranu Kosova i Metohije. Moram, međutim, da primetim da u njihovim redovima ima previše Čedomira Antića. Takvim, davno potrošenim ljudima, jednostavno, više niko ne veruje.

Autor je istoričar i profesor Univerziteta u Beogradu