Prošlo je vreme "velikih" i "malih" Srba

Sveznajući analitičar Dragomir Anđelković je jedan od onih koji svoj rat protiv LDP-a vodi neprestano, tražeći priliku da se nekako dodvori onima koji su na vlasti svojim tekstovima, koji nemaju nikakvu vrednost ni naučnu, ni političku, ni etičku. Međutim, kada je potrebno da se u istom tom „Pečatu“ pruži prilika da se čuju drugačija mišljenja i oponira na iznete neistine kojima se služi uredništvo i novinari ovog nedeljnika, onda se postavlja zid koje je nemoguće preskočiti, čak i pored toga što iznosimo činjenice koje druga strana može negirati jedino ako ima problem sa stvarnošću i svetom oko sebe.

Da Liberalno-demokratska partija dobija prostora u medijima koliko u jednom tekstu Dragomira Anđelkovića, sigurno bi bilo barem malo jasnije da se nikada nismo borili za one ciljeve koje nam on pripisuje. Koristeći skoro zaboravljeni rečnik pun mržnje, Anđelković uspeva da popuni stupce ličnim frustracijama, jer je teško poverovati da je motiv napada na LDP nešto drugo, ponajmanje naš politički pravac.

Pitamo se, sasvim otvoreno, da li je normalno da neko sebi dopušta da stavlja metu na čelo nekome ko misli kao mi? Niko nema pravo da meri „srpstvo u krvi“ pojedincu ili politici neke partije. Građanske partije, kao što je LDP, posebno su osetljive na prizivanje nacionalizma i zalažu se za poštovanje razlika. Znamo da je Dragomiru Anđelkoviću teško da razume, ali prošlo je vreme podela na „velike“ i „male“ Srbe, koje su toliko štete nanele i narodu koji on od nas brani, ali i drugima koji obilaze grobove, kao u Srebrenici, gde je ideja o Velikoj Srbiji ostavila sraman i krvav trag.

Lako je preko tuđih leđa primiti i sto udaraca. To najbolje znaju nacionalisti koji su tuđu decu slali na frontove, da ginu za njihove ideje o etnički čistim prostorima. Gde je bio Dragomir Anđelković u vreme ratova na prostorima bivše SFRJ, a gde kad su padale bombe zbog katastrofalne politike Slobodana Miloševića, kada su mrtve Albance, i žene i decu, stavljali u hladnjače i zakopavali u Batajnici? Čiji je on glasnogovornik bio onda, pa i sada? Da li je deo tog zločinačkog udruženja odgovornog za sve zločine koje su, pod plaštom srpstva i nacionalnih interesa, činili njegovi istomišljenici? Guranje Srbije u mračnu i sramnu prošlost dovoljno smo platili. Nikada nije previše ponoviti rečenicu: Tamo gde su nacionalisti branili Srbe, tamo Srba skoro i da nema. I za to sigurno nije odgovoran, kako Anđelković kaže, „antisrpski“ LDP ili bilo koji pojedinac koji zazire od nacionalista njegovog kalibra. Iza svake ubijene žrtve, pre metka, granate, stoji jedna reč mržnje koja je pravi uzrok svakog sukoba. Anđelković upravo to i čini tekstom u nedeljniku „Pečat“. Mi smo budućnost, a ljudi poput Anđelkovića su „kadrovski duhovi prošlosti“.

Nije politika Liberalno-demokratske partije dovela do zločina, progona, zverskih ubistava. Izdajnike Anđelković da traži tamo gde je nekome palo na pamet da se igra sa ljudskim životima. Našu politiku je potvrdilo vreme, svakako previše kasno, jer do danas nismo prebrojali žrtve njemu bliskih ideologa.

Anđelković se plaši ljudi koji su, kao Bojan Đurić, naš odlični nekadašnji poslanik, deo sistema? Šta predlaže? Da bivšim ili sadašnjim članovima, simpatizerima, istomišljenicima Liberalno-demokratske partije neko stavi traku oko ruke, udari dangu kako se slučajno ne bi našli na nekoj poziciji u društvu? Gde predlaže Dragomir Anđelković da se naši istomišljenici izoluju kako ne bi predstavljali opasnost, kako tvrdi u tekstu, za društvo, tačnije za srpski narod? Pravi li nove spiskove, sprema li neke nove logore?

Ukoliko smo izdajnici mi koji idemo na pomen u Busije, u Srebrenicu, mi koji se stidimo masovnih grobnica, mi koji se borimo protiv politike koja je do nevinih žrtava dovela, šta je onda Anđelković? Patriota, heroj ili pak kukavica koja ne shvata koliko je majki, muslimanskih, albanskih, srpskih zaplakalo zbog veličanja jednog i ubijanja drugog naroda? Nismo ni obrisali krvave tragove ratova devedesetih, a ljudi kao Dragomir Anđelković i dalje, bez trunke savesti, nastavljaju sa rečnikom mržnje. Znamo kuda to vodi i nećemo dopustiti da se to ponovi. Guranje Srbije i njenih građana u ponovnu izolaciju je ono što čuvari nacionalnih interesa jedino znaju. Označavanjem Liberalno demokratske partije kao bitnog faktora u jednom društvu i trošenjem značajnog broja reči na našu politiku Dragomir Anđelković je, svakako slučajno, nešto pogodio ili predosetio: Vreme je za LDP. Neka se ne plaši. Naša politika je modernija i liberalnija od njegovog srednjevekovnog shvatanja društva.