foto FoNet Zoran Mrđa
Profesor Z. Radovanović je sam sebi dodelio ulogu vrhovnog presuditelja koji je, barem do sada, presudio mnogim uglednim lekarima, naučnicima, a da ne pominjem ljude na funkcijama.
Strast u nauci je poželjna, ali ostrašćenost je pogubna. Ako bih hteo da nabrojim sve ugledne ljude koje je profesor Radovanović okaljao i provukao kroz svoje blato, ne bi ostalo prostora da kažem nešto o njegovom poslednjem uradku pod naslovom „Nove neistine o epidemiologiji raka“ (Danas, 3. 3. 2023. god.).
U ovom tekstu prof. Radovanović se ponovo okomio na „uranijumske svedoke“, kako ih on naziva. Oni su, po prof. Radovanoviću „militantna grupa ostrašćenih ljudi s formalnim akademskim zvanjima“, koje naravno treba okaljati i popljuvati. Zato što oni imaju samo „formalna akademska zvanja“, a ne, valjda i „neformalna akademska zvanja“ koja bi im dodelio prof. Radovanović.
On, kao vrhovni presuditelj, ta „formalna zvanja“ ne priznaje, a da za to, po svom oprobanom običaju, ne navodi nikakve dokaze. A njihov veliki i neoprostiv greh jeste što su, za razliku od prof. Radovanovića, pratili naučnu literaturu, a nisu svoja znanja sticali na protestnim skupovima.
Tako je bez ikakvih dokaza i poznavanja „po prirodi svoje specijalnosti“ počeo da sarađuje „sa našim vrhunskim stručnjacima za zaštitu životne sredine“. Naveo je imena tri akademika koji se nikada, i slovima nikada, nisu bavili zaštitom životne sredine, niti imaju objavljene radove iz te oblasti.
Koristim priliku da prof. Radovanovića obavestim, kad se on već sam nije obavestio pre nego što je počeo da piše pomenuti tekst, da je prof. Zorka Vukmirović vrhunski stručnjak za zaštitu životne sredine (plus sa iskustvom višegodišnjeg rada u Vinči u oblasti uranijuma i radioaktivnosti). Ona je fizikohemičarka, a ne fizičarka, kako je on predstavlja.
To znači da je mnogo kvalifikovanija od njega za raspravu o radioaktivnom zračenju. Verovatno, prof. Z. Vukmirović nije „slučajno“ upoznao na nekom od protesta, na kojima je sticao svoja oskudna znanja o zaštiti životne sredine, kao što je tamo sreo neke od pomenutih akademika. Dovoljno je da vas prof. Radovanović sretne na nekom protestnom skupu, gde se „slučajno nađe“, pa da vas proglasi „vrhunskim stručnjakom za zaštitu životne sredine“.
Neću da nagađam razloge koji su ga naveli da tri akademika proglasi „vrhunskim stručnjacima u oblasti zaštite životne sredine. Vidite kako se to radi kad vas ozlojeđenost i bes vodi. Tri akademika proglašava „vrhunskim stručnjacima u oblasti zaštite životne sredine, a prof. Z. Vukmirović, koja to u istinu jeste, plus stručnjak je za radioaktivno zračenje, provlači kroz svoje blato“. Možda zbog toga što je ona mnogo kvalifikovanija od njega u oblasti radioaktivnog zračenja i u zaštiti životne sredine.
Koliko malo zna o temi o kojoj piše i presuđuje, može i sam da se uveri iz nekoliko navoda iz objavljenih radova o toj temi. Nema smisla da dalje prekopavam po naučnoj literaturi o toj temi, da bi prof. Radovanović video koliko ima takve literature. To bi bilo surdo asello fabelam narrare. Evo primera iz naučne literature:
„Neke bolesti koje su izazvane otrovnošću uranijuma su: zapaljenje pluća, apsceps pluća, renalna bubrežna nekroza (da se izrazim lekarskim jezikom), oštećenja organa i kancer.“ (posebno se navodi kancer dojke kod 1 od 8 žena) – Enriljuez, Desirae E (2021) „The effects of uranium exposure on human breast cancer cell lines MCF-7 and T-47D in vitro and in vivo.“ Masters thesis, Northern Arizona University.
Da ne bih previše navodio literaturu, prof Radovanović bi mogao da potraži i knjigu: Chris Busby, „Anomalous health effects of Uranium exposure“, 78 pages, Scholars press, 2017, pa da sazna ponešto o uticaju uranijuma na zdravlje ljudi: da je reč o mutagenu, teratogenu i genotoksiku koji se lako vezuje za DNA u nervnim tkivima, kostima i spermi.
Možda prof. Radovanović to nije čuo na nekom od protestnih skupova, ali prvi radovi o negativnom uticaju i osiromašenog uranijuma na zdravlje ljudi odbijeni su za objavljivanje još 2004 god. (Njilliam Benfield urednik Royal Society Interface, odbio je da objavi takav rad bez objašnjenja).
Zanimljivo je da prof. Radovanović, iako sa iskustvom na Bliskom istoku, ništa nije čuo ili pročitao o „sindromu Zalivskog rata“. Ili je video samo one dve studije koje su negirale štetnost osiromašenog uranijuma jer su računale sa 1.000 puta manjom dozom zračenja.
A nije video studije (objavljene radove) koje pokazuju da je 10 puta veća pojava leukemije u grupi 0-35 godina (u odnosu na Egipat), da je od 6.049 rođene dece 291 dete bilo sa „kongenitalnim anomalijama“ (opet lekarski jezik), što je 3 puta više od istih slučajeva u Egiptu, a 8 puta više nego u Kuvajtu.
Da ne bih više navodio podatke iz objavljenih radova, koje prof. Radovanović nije stigao (hteo) da vidi i da pročita jer se „slučajno“ nalazio na svim protestima, a možda i zbog obaveza u samoizabranoj „Skupštini slobodne Srbije“, dostavljam redakciji spisak od 60 naučnih publikacija iz kojih može da se uveri da itekako ima sasvim dovoljno pouzdanih podataka o negativnom uticaju uranijuma (i onog osiromašenog) na zdravlje ljudi, ne samo kroz povećanu pojavu kancera, već i kroz brojne druge teške bolesti i anomalije.
Kao samoizabrani član „Skupštine slobodne Srbije“, prof. Radovanović je slobodan da tamo govori šta mu padne na pamet i da ništa ne mora da dokazuje. Zato što njegovi slušaoci to žele da čuju.
Ali, kad piše za novine i obraća se široj javnosti, prof. Radovanović bi morao da se služi dokazima. To, naravno, iziskuje određeni napor, a za blaćenje nekog dovoljna je i samo ozlojeđenost.
Znam da ću, ukoliko ovaj moj tekst bude objavljen, ući na spisak ljudi koje prof. Radovanović provlači kroz svoje blato, ali držim se one Aristotelove „Amicus Plato, sed magis amica veritas“.
Autor je naučni savetnik
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
