Simbol otupelosti društva

A da bi stvar bila još gora, pamfletista je pronašao da smo mi, tj. Sonja Biserko, Milivoj Bešlin i ja, isto što i Vučić, Dačić, Vulin, Selaković, Jeremić i Šešelj.

E, to je već neoprostiva uvreda zbog koje mi možemo da tužimo klevetnika i da tražimo obeštećenje koje bi, srazmerno težini uvrede, iznosilo nekoliko miliona evra.

Mi to ipak nećemo učiniti pod uslovom da se ta sredstva, predviđena u crnim fondovima Republike Srbije za korumpiranje građana Crne Gore uoči predstojećeg popisa stanovništva, iskoriste za stručno i moralno uzdizanje mladih politikologa.

Iz tog konfuznog teksta razumeo sam da u Srbiji ima ljudi koji ne shvataju, ili se prave da ne shvataju, da je u Crnoj Gori u toku odlučujuća i davno planirana akcija velikosrpskog kleronacionalizma za poništavanje crnogorske nacije i crnogorskog nacionalnog identiteta, a u skladu sa dogmom Srpske pravoslavne crkve da crnogorska nacija, isto kao i Bošnjaci i Makedonci, ne postoji, da su to sve Srbi i da je tu naciju izmislio komunizam kako bi „razbio duhovno biće srpskog naroda“, da su Crnogorci, kako je govorio Amfilohije, „Brozova kopilad“ i da, konačno, kako to sada govori „žena četnik“ neoministarka Vesna Bratić, zadužena za menjanje krvne slike Crne Gore, nema nikakvih Crnogoraca već da su to samo „Milogorci“.

Realizacija ovog plana istrebljenja jedne etničke zajednice i u njoj dominantnog duha antifašizma najpre je pokušana nasilno, sa neuspelim državnim udarom oktobra 2016, a zatim se prešlo na strategiju paralize države putem litija, svakojakih provokacija i huliganskih incidenata, a pre svega na propagandni rat uz pomoć beogradskih elektronskih i štampanih tabloida, što je celu Srbiju pretvorilo u odvratnu fabriku laži („Srbima u Crnoj Gori teže je danas nego u NDH ili pod Turcima“, „Srbima u Crnoj Gori bilo uskraćeno sve, osim vazduha“, „Đukanović sprema pokolj Srba u Crnoj Gori“ itd).

A kada je na silu i prevarom osvojena vlast krenulo se u radikalno etničko čišćenje, izbacivanje na ulicu svih Crnogoraca na rukovodećim položajima u državnoj upravi, javnim preduzećima, školama, ustanovama kulture i domovima zdravlja i dovođenja rođaka, kumova, sinova i kćeri na ta mesta čak i kad su oni državljani Srbije, krenulo se na usklađivanje zakonodavstva sa duhom srpskog kleronacionalizma, pa čak i u rasističko menjanje etničke strukture, kao što je to planirano novim propisima o boravištu i biračkom pravu.

Za uspeh ovog kleronacionalističkog projekta od presudne važnosti je angažovanje takozvanih „neutralnih“ i „objektivnih“ posmatrača , kao što su tobožnje NGO u Podgorici koje ni jednu jedinu reč nisu rekle protiv neljudske propagande koja je dolazila od srpskih zvaničnika i kontrolisanih medija.

Njihov zadatak jeste da odvraćaju pažnju domaće i evropske javnosti sa projekta likvidacije crnogorske nacije i usmeravaju je na pitanja „kriminala, korupcije i autoritarnog vladanja“ kako to stručno kaže naš pamfletista.

Jer, kada o tim pitanjima govore četnička udruženja pod nazivom Demokratski front i Demokrate onda to nema efekta pošto u njihove laži i manipulacije malo ko veruje. Ali, kada to kažu oni koji su tobože u isto vreme i protiv srpskog nacionalizma i protiv Đukanovića onda je to „dokaz“ da su oni potpuno neutralni i objektivni.

O ovoj vrsti političke mimikrije i podmukle manipulacije najbolju ocenu dao je profesor Dragoljub Jovanović, predsednik Zemljoradničke stranke, koji je još 1937. godine u časopisu Nova Evropa napisao da onaj ko govori „ni fašizam ni komunizam“ u stvari podržava fašizam „samo što nema hrabrosti da to i prizna“.

Na isti način i ovi vajni neutralni posmatrači i novinari koji prenose njihove mudre ocene da Crna Gora ne može u Evropu „ni sa srpskim nacionalizmom ni sa Đukanovićem“ u stvari su zadrti srpski kleronacionalisti samo što nemaju hrabrosti da to i priznaju.

Tako se dobija ova bljutava i nemoralna formula koja nas, kao protivnike srpskog kleronacionalizma, izjednačava sa nacionalnim socijalistima Vulinom i Dačićem, sa autorima i negatorima genocida u Srebrenici, Tuzli, Sarajevu i Prijedoru i sa rasističkim etničkim inžinjeringom koji se sprovodi u Crnoj Gori.

A od svega je najgora tupa ravnodušnost sa kojom naše društvo posmatra dramu jedne države i jednog naroda u izvođenju podivljalog srpskog kleronacionalizma.

Autor je potpredsednik Saveza antifašista Srbije