Ministar prosvete Mladen Šarčević ocenio je da se na spisku od oko 600 imena (koliko ih je bilo pre tri dana) nalazi „pola penzionera i nekih mladih istraživača, koji su tek juče počeli da rade. „Nemate tu ozbiljnih imena“, poručio je Šarčević. Po ugledu na kolege iz Vlade, nije odoleo da prebrojava potpisnike apela podrške: „Imate tri-četiri fakulteta gde je to ozbiljnije, koji su tradicionalno okrenuti opoziciji“ i „gomilu gde je to minorno“.

Iako ministar tvrdi da mu protesti ne smetaju, a svoj apolitični angažman u vlasti pravda činjenicom da nikad nije zvao nijednog dekana ili fakultetskog profesora, niti je bilo kome išta rekao, njegova izjava sporna je sa više stanovišta. Najpre, jer je ponizio hrabre, časne i ugledne pojedince koji su tokom svoje karijere stekli zvanje redovnog profesora univerziteta i od kojih su mnogi i danas profesionalno angažovani bez obzira što su formalno u penziji. I letimičan pogled na listu potpisnika demantuje Šarčevićevu tvrdnju da je polovina od njih u penziji, kao i da je druga polovina juče počela da radi.

Čak i da je tako, nejasno je zašto ih ministar omalovažava, ako se istovremeno i on, ali i vlada u kojoj sedi često hvale da su učinili veliki iskorak u podmlađivanju naučne zajednice, uključivanjem mladih istraživača na projekte. Ako im, kako kažu, time šalju poruku da hoće da ih zadrže u Srbiji, ispada da bi oni bili poželjni jedino ukoliko bi njihova imena osvanula na jednom drugačijem spisku, poput onog na kome je deo akademske zajednice podržao predsedničku kandidaturu Aleksandra Vučića.

I tu dolazimo do ključne stvari: ako tada nisu prebrojavani ( i proglašavani bitnim ili nebitnim) članovi univerzitetske zajednice, koji su dali direktnu podršku Vučiću i politici koju sprovodi, zašto se sada blate ljudi koji se zalažu za vladavinu prava, dijalog, slobodno izražavanje mišljenja… jednom rečju za temeljene vrednosti jednog demokratskog društva? Ako ministar podseća potpisnike apela da je u obrazovnim ustanovama zabranjeno bavljenje politikom, zašto na to nije podsetio i ove druge? Na stranu to što ni jedni, ni drugi nisu prekršili Zakon o visokom obrazovanju, koji zabranjuje političko delovanje unutar obrazovnih ustanova, ali ne zabranjuje pojedincima da iznose svoje stavove o bilo čemu, pa i političkoj i društvenoj realnosti.

Sa ministrom moramo da se složimo u jednom – podrška akademske zajednice jeste skromna, i tom kontekstu je iskorak njenih mladih članova hrabar potez. Time su pokazali da su mnogo „bitniji“ od svojih starijih kolega, koji su pristajanjem na ćutanje pogazili akademski integritet, na koji ih pomenuti zakon obavezuje.

Povezani tekstovi