To je ona institucija, da podsetimo građane, koju Brnabić pored Svetske banke najčešće pominje u svojim medijskim nastupima, o čemu god izjavu da daje. „Mi ćemo zajedno sa MMF i Svetskom bankom“ – to je neizostavna poruka koju Brnabić izgovara. Naviknuti na retoriku Aleksandra Vučića zato smo čekali da će iz premijerkinog kabineta saopštiti da se ona četiri puta rukovala sa Lagard, slično kao što je predsednik Srbije prošlog septembra rekao da se u Njujorku četiri puta rukovao sa Donaldom Trampom.

Agilni premijerkin medijski tim ipak zadovoljio se samo time da obavesti javnost u formi saopštenja da je Kristin Lagard pohvalila i Srbiju i Anu Brnabić zbog rasta u IT industriji od 30 odsto. IT industrija je kod naše premijerke na visokom drugom mestu, odmah iza MMF i Svetske banke. Ne znamo dakle šta su bili stvarni predmeti razgovora i dogovora ako ih je bilo sa svetskim monetarnim moćnicima, međutim to ne znači da celu turneju treba da posmatramo kao biznis operaciju srpskog političkog vrha. Naprotiv, u delu koji uopšte nije puki protokol, mada tako spolja može da izgleda, premijerka je nastupila odlično. Uostalom, jedna od njenih dobrih strana koliko god je kritikovali jeste upravo to što se ona protokola drži mnogo disciplinovanije nego mnoge njene kolege iz političkog establišmenta. Tako je Brnabić sa neophodnim dostojanstvom prisustvovala ceremoniji povodom stogodišnjice isticanja srpske zastave na Beloj kući u čast pobede u Velikom ratu. Ovaj događaj, kao deo nove američke strategije obnove starih savezništva na Balkanu, lepo je osmišljen da dopre do najšire publike u Srbiji.

I svakako je to prijatnije sada gledati u Beogradu nego pre tri i po godine slušati izjave tadašnjeg državnog sekretara SAD Džona Kerija da je Srbija „na liniji vatre“ u sukobu Vašingtona i Moskve. Pojedini portali bliski vlasti pišu da se Srbija u američkom fokusu bila izgubila u „Jugoslavijama“ i zato je zastava iz 1918. na Beloj kući u stvari vrlo važna simbolička obnova političkih odnosa. Važna, zato što glasi da su Amerika i Srbija mogle da usklade svoje geopolitičke interese pre sto godina, pa zašto onda ne bi to mogle i sada. Ali kako to sadašnjost u stvari vidimo, od ključnog je značaja, pri čemu se mnogi hvataju poređenja sa početkom 20. veka, poput visokog turskog zvaničnika koji je ocenio da je tačno da je Drugi svetski rat završen, ali zato Prvi svetski rat još traje.