U samom startu, javni interes bačen je u blato, a lokalne vlasti u Srbiji osmislile su sistem za beskrupulozno izvlačenje našeg novca u privatne džepove vlasnika podobnih medijskih kuća, koje svesrdno podržavaju stranku na vlasti.

Tako je, petu godinu zaredom, po već dobro razrađenoj praksi, na beogradskom konkursu oko 82 miliona dinara razdeljeno medijima lojalnim vlasti, firmama vlasnički povezanim sa SNS ali i prorežimskim tabloidima, rekorderima u lansiranju lažnih vesti i kršenju zakona i novinarskog kodeksa.

Miljeniku beogradske vlasti, Studiju B, ponovo je dodeljeno basnoslovnih 17 miliona dinara. Ta televizija je toliku sumu „zaradila“ za tri „projekta“, koji se svode na praćenje u stopu gradskih čelnika i izveštavanje o njihovim aktivnostima. Tabloid Alo, koji je prema monitoringu Saveta za štampu prošle godine čak 1.529 puta prekršio novinarski kodeks, nagrađen je sa 8,5 miliona dinara. Kako su obe kuće u vlasništvu istog čoveka, u zajedničku kasu se slila skoro trećina celog budžeta predviđenog za ovogodišnji konkurs.

Iako je davno privatizovan, Studio B nikada nije prestao da bude „gradska“ televizija, jer beogradska vlast iz godine u godinu njihovu lojalnost nagrađuje desetinama miliona dinara. Tako je prve godine Studio B, u ime javnog interesa, odneo više novca nego 22 druga medija zajedno. U godini kada nije čak ni učestvovao na konkursu, istraživanje Danasa ali i drugih medija, pokazalo je da su firme povezane sa tom televizijom, na različite načine izvukle više od 40 miliona. Na spisku dobitnika sredstava tada su se našli mediji povezani sa tadašnjim vlasnicima, bračnim parom Krdžić, a zatim i nepoznate, novoosnovane produkcijske kuće i PR agencije, od kojih mnoge fiktivne, registrovane na neke od zaposlenih na Studiju B, pa I njihove bračne partnere.

Neka od tih preduzeća, redovni su dobitnici svake godine, iako bi jedan od osnovnih kriterijuma ocenjivanja projekata trebalo da bude iskustvo medijske kuće, odnosno uspešnost prethodno realizovanih projekata. O opravdanosti samih medijskih sadržaja, odnosno interesu građana da za svoj novac dobiju korisne informacije, smešno je i govoriti. Jer se „stručna“komisija nije posebno trudila da obrazloži svoje odluke, a po njihovim ocenama, primera radi, projekat portala Pištaljka na temu „Istraživanja korupcije i sukoba interesa u izvršnim organima Grada Beograda i gradskih opština“, za javnost – nije ni bitan ni opravdan.

U petočlanoj „stručnoj“ komisiji, koju imenuje gradski sekretar za informisanje, ni ove godine nema predstavnika relevantnih novinarskih udruženja, niti ijednog, stručnoj medijskoj javnosti, poznatog imena. Godinama, učešće u medijskim komisijama pretvorilo se u unosan biznis u gradovima i opštinama širom Srbije, pa pojedini „medijski eksperti“ ni sami ne znaju u koliko njih su učestvovali u „ocenjivanju“ projekata.

Ni oni, ni gradska vlast a ni povlašćeni „mediji“ nisu se preterano trudili da sakriju pravu prirodu te dobro osmišljene mašinerije za zloupotrebu novca svih građana i finansiranje propagande. Tome doprinosi i činjenica da je projektno finansiranje smešteno u loš zakonski okvir u samom startu, pa oštećene strane nemaju ni neka posebna pravna sredstva zaštite. Iako su neke medijske kuće, koje su se smatrale oštećenim u raspodeli sredstava, pokušale da ospore evidentnu neregularnost konkursa u mnogim segmentima, ni Upravni sud nije imao sluha za to. Kako je, nakon tri godine, presudio na žalbu sedam medija i agencija u nekoliko tačaka, kršenja procedure nije bilo.

Povezani tekstovi