Nažalost, na licu mesta pod ruševinama tog zida poginuo je jedan od radnika. Inspekcija će narednih dana utvrditi okolnosti u kojima se to desilo, kao i ko je kriv zbog toga što se desilo. Ali činjenica je da su građevinski radnici među najugroženijima u Srbiji. Kao i cela građevinska struka.

Iako je zvanična statistika malo drugačija. Cifre kažu da u rastu srpskog BDP-a, koji je nekih 4,5 odsto, građevinska industrija učestvuje sa gotovo četvrtinu, što bi značilo da je građevinarstvo u velikom rastu. Tako je na papiru, u stvarnosti građevinski radnici odlaze „trbuhom za kruhom“, najčešće u Nemačku gde dobijaju plate i do četiri i pet puta veće nego ovde (do 2.000 i 2.500 evra). U nekim drugim, skandinavskim zemljama (dok kojih je, ipak, teže doći) plaćaju i znatno više.

Sunovrat građevinske industrije počeo je devedesetih, u privatizaciji su propale mnoge velike kompanije koje su gradile po celom svetu, tek poneka je ostala. Čak i one, sad više rade u inostranstvu nego u Srbiji, koja je ostala rezervisana za strance koji ko zna kojim kanalima pobeđuju na tenderima, ali i za poneke domaće privatne firme koje po „bratskoj“ osnovi dobijaju poslove koje ne mogu da završe kako treba. Takvih primera samo u Beogradu u poslednje vreme ima mnogo (Trg Slavija, Ruzveltova), za koje ne samo da su probijani rokovi već je toliko „fušerski“ sve urađeno da mesecima ne može da se popravi.

Objašnjenje stručnjaka je jasno, nema dobrih majstora, svi koji su valjali odlaze, a dovodi se jeftina radna snaga, čak iz Albanije i Makedonije. Cenu popravki plaćaju budžetski korisnici, a ona je minorna u odnosu na onu koju je juče platio radnik na beogradskom gradilištu. Građevinarstvo je sistemski uništavano i samo sistemski ova država može da ga popravi.