Jahanje milosrdnog anđela

Iako je izvesno da nikada nećemo saznati da li je blokade zaista bilo, šta je uzrok iste, koja vozila su bila u pitanju, u vazduhu je ostalo da visi pitanje – počinje li NATO-u da smeta vojna saradnja Srbije i Rusije.

Nominalno, NATO nema nikakvih prigovora na to što povremeno održavamo zajedničke vojne vežbe sa Rusijom i što papreno plaćamo donacije u vidu migova, bukova i ostale zastarele opreme. Koliko pre par godina je Jens Stoltenberg, generalni sekretar NATO-a, u sedištu Alijanse u Briselu uveravao grupu srpskih novinara da poštuje suverenitet Srbije i njeno pravo da sarađuje sa kim god želi. Isto se ponavlja i nakon svakog sastanka sa srpskim zvaničnicima. Međutim, na istom samitu ministara na kojem je generalni sekretar govorio o autonomiji Srbije da odlučuje o saradnicima, glavna tema bila je Rusija i pretnja koju ova zemlja predstavlja zemljama članicama.

Istini za volju, srpska neutralnost je sve samo ne simetrična. Na jednu vojnu vežbu sa Rusijom, dođe bar deset sa članicama NATO-a. Na svaki kupljeni mig, dolazi francuski „mistral“. Međutim, to i nije baš vidljivo u medijima pod kontrolom vlasti. U tabloidima NATO ne radi ništa drugo osim što razmatra načine na koji će Srbiji da otme Kosovo. Sličan utisak stiče se i slušajući ministra odbrane koji ne propušta priliku da istakne značaj Rusije za odbranu nacionalnih interesa. S druge strane, prećutkuje se da već nekoliko godina blisko sarađujemo sa NATO-om u skladu sa IPAP sporazumom i to u oblastima koje nadilaze vojni sektor.

I to je ono što najviše smeta funkcionerima u Briselu. Što se animozitet prema savezu, koji je potpuno razumljiv imajući u vidu skoriju istoriju, eksploatiše u političke svrhe. Ono što govore najviši zvaničnici više žulja NATO od zastarelih vozila ispred kojih stoje.