S jedne strane, Cvetković je očito zloupotrebljen u propagandne i političke svrhe vlasti. Policija je ta koja je potvrdila nestanak, predsednik Srbije je taj koji dve noći nije spavao zbog njega i kome je zbog toga upropašteno otvaranje fabrike Kromberg Šubert u Kruševcu. Ministar policije, direktor policije, državna sekretarka „gospođica Hrkalović“ u MUP, tužilac u Vršcu, šef BIA – svi su oni imali javnu ulogu u slučaju Cvetković. I čak iako mislimo i tvrdimo da je „Srbija zaslužila Oskara za to kako glumi državu“ (poruka sa Tvitera) – to je slučaju dalo javnu težinu.

Do trenutka pronalaska Cvetkovića, sve je to moglo da se kreće u granicama uračunljivosti. Čoveka nema, nije došao kući, i bolje da se učini sve što se može, nebitno iz kojih motiva. Međutim, od te tačke, kreće brutalna politička zloupotreba Cvetkovića zasnovana na njegovom očigledno nestabilnom psihičkom stanju i neuverljivoj priči. I tu nema nikakvog izvinjenja za vlast, to nije Gebels na delu, već unapređeni Gebels iz 21. veka – digitalna verzija.

Ali, takva verzija ne bi bila moguća da nema i druge patologije – naše takozvane građanske javnosti. Od Miloševićevih vremena za tu javnost novinar je u nekoj političkoj misiji, iako u sadašnjosti biti novinar znači sve samo ne to. Najpre to znači biti prekarni radnik izložen na milost i nemilost establišmentu. I tako je Stefana Cvetkovića ta građanska javnost, od koje bolju nemamo, odmah prihvatila kao novinara. Po čemu je on novinar? Po tome što ima legitimaciju NUNS-a ili NDNV? Što poznaje Nenada Čanka i odbornike LSV u Beloj Crkvi? Što misli da zna nešto što drugi ne znaju ili ne žele da se žrtvuju da bi saznali? Što su ga pustili kod Vučića na pres-konferenciju?

Uzgred, u našu Vladu se zaista na pres-konferenciju ulazi pravo sa ulice i bez provera, nijedna vlast dosad nije bila tako otvorena za ulazak medija kao Vučićeva. Novinar je, i trebalo bi tako o tome da mislimo ako smo hteli liberalni kapitalizam, neko ko stvara medijski proizvod. Ko piše objavljene tekstove, TV priloge, izveštaje, fotografije… Ne, neko ko se tako predstavlja, želi to da bude ili ima takav stav. Kad se građanska javnost jednom usudi da razdvoji misiju i demokratiju, možda ćemo imati nadu za ovu drugu.