Mala revolucija

Ali, tačno je i da se Srbija i pored toga ipak promenila nabolje. Mnogi se sa tako dva očito suprotstavljena zaključka neće složiti i reći ne može biti i jedno i drugo. Sve to međutim zavisi od ugla gledanja.

Ako raširimo taj ugao u blisku prošlost, zapitajmo se, kada se desilo nešto slično akciji grupe „Samoodbrane“ protiv govora mržnje Vojislava Šešelja. Prva javna akcija ove grupe intelektualaca bilo je fotografisanje uoči početka protesta „1 od 5 miliona“ sa novinarkom Danasa Snežanom Čongradin.

Ta slika odaslata u javni prostor ima gotovo revolucionarnu važnost. Mesto na kome je nastala – stepenice na ulazu u Narodnu skupštinu – upravo je ono koje je Šešelj označio u svom govoru. Rekao je da bi tenkovskim gusenicama gazio one koji ometaju ulazak poslanika. Šešelj je time ciljao na proteste opozicije na tom mestu, pošto je prethodno izvređao novinarku Danasa zbog teksta o Srebrenici, a nakon toga i poverenicu Brankicu Janković zato što je to vređanje osudila.

E pa setimo se kako je bilo u bliskoj prošlosti. Da li se neko samoorganizovao i došao da izvede bilo kakav simbolički gest kada je Šešelj potezao pištolj u holu Skupštine, ili na studente? Ili u vreme ratnog stanja na Kosovu kada je njegov telohranitelj prebio advokata Nikolu Barovića, a Šešelj cinično rekao „okliznuo se na koru od banane“? Koliko puta je ranije, sem pojedinačnih javnih istupa, neko smesta, koliko u roku kraćem od sedam dana, reagovao na Šešeljeve ispade na sličan način? Da stane pored onog koga Šešelj vređa i napada tako da svi (koji žele) to mogu da vide? Koliko, a da to nisu organizacije specijalizovane za zaštitu ljudskih prava, za koje se svima čini da im je prosto u opisu posla da rade takve stvari. Intelektualce ljudi doživljavaju u širem opsegu slobode, samim tim i njihov gest.

Dramski umetnik Rale Milenković ističe da „Samoodbrana“ nema nameru da se bavi politikom, jer nije zbog toga ni nastala, niti su njeni osnivači ljudi u godinama u kojima bi se trebalo baviti politikom. Namera je da nađu i podrže nove ljude koji se ne bi na iskvaren način bavili politikom. I to su pomalo revolucionarne reči. Jer, dosad je važilo da su intelektualci ljudi koji podržavaju postojeće političare, a ne buduće.