Ono što još više zabrinjava od tog podatka je veoma logična pretpostavka da će i nova generacija koja dolazi na to postavljeno pitanje odgovarati na isti način, to jest da će imati još manje od svojih roditelja koji danas nemaju puno.

Tri su osnovna razloga za to. Prvi je što smo sistemskom transformacijom izgubili neke privilegije koje su imale prethodne generacije. Niko više ne može da računa da će mu država obezbediti stan i posao te da će besplatno studirati kao što je to bio slučaj sa zakletim liberalima koji nam sada objašnjavaju da to predstavlja rasipanje novca. Drugi razlog je prvobitna akumulacija kapitala nastala u tranziciji. Da bi se manjina obogatila potrebno je da većina osiromaši i taj proces se u Srbiji polako privodi kraju. Treći razlog za pesimistični način razmišljanja građana u Srbiji na ovu temu je neoliberalna orijentacija u ekonomiji na kojoj tvrdoglavo insistira Aleksandar Vučić, a treba biti objektivan i reći da su istu takvu liniju kada je reč o funkcionisanju privrede razvijali i njegovi prethodnici u poslednjih dvadesetak godina.

Ipak, najviše plaši to da siromašenju nije kraj i da će ono da bude sve veće bez obzira na optimistične prognoze predsednika Vučića koje samo što nisu realizovane, a kada se približimo datumu koji je označio za to, tada bolji život prolongira za neki naredni period. Sve veći broj građana polako ali sigurno razotkriva tu fatamorgana politiku naprednjačkog režima i stoga ne treba da čudi pesimizam izražen u anketi Svetske banke. U Srbiji je još uvek normalno da porodica ili samac kupe stan i tokom leta odu na odmor. Neki to još uvek praktikuju dva puta godišnje, pa odu zimi i na planinu. Međutim, ako se rapidno siromašenje građana nastavi ovim tempom koji sada vlada i jedno i drugo će postati nešto o čemu će nove generacije znati samo iz priča starijih. U zemlji u kojoj su plate među najnižima u Evropi a stopa nezaposlenosti takođe, podatak da „samo“ polovina građana obuhvaćena ispitivanjem smatra da živi lošije od roditelja uslovno bi se moglo nazvati i dobrim rezultatom.

Dok god vlast u Srbiji uporno bude odbijala da izvrši proces reindustrijalizacije, reči kojoj se čak i ruga kao staromodnoj, dok veliki sistemi ne prorade punom parom i obezbede poslove za toliko hvaljena mala i srednja preduzeća, privreda Srbije neće izaći „na zelenu granu“ i građani će i dalje sasvim opravdano smatrati da žive gore od svojih roditelja. Vlada Srbije je dužna da stvori uslove za reindustrijalizaciju, što znači da treba da prekine sa pogubnom politikom subvencija i usmeri taj novac u pokretanje privrede, otvaranje novih radnih mesta a nužno je i da formira i razvojnu banku koja bi kreditirala domaća preduzeća i tako im pružila šansu da ravnopravno učestvuju u tržišnoj utakmici sa stranim kompanijama.