Otimanje Đinđića

Bilo je perioda kada se sve osim idolopokloničkog odnosa prema njegovom liku i delu smatralo svetogrđem. S druge strane, kako odmiče vreme, sve je veći broj onih koji bi satanizacijom Đinđićeve zaostavštine da ugrabe koji glas.

Između te dve krajnosti, utisak je da danas većina građana Srbije kada razmišlja o Đinđiću, razmišlja o njegovoj energiji, reformama, propuštenim prilikama… Ovaj nesporno pozitivan stav većine doveo je do toga da prisustvujemo svojevrsnoj borbi za autorska prava na (zlo)upotrebu Đinđića.

U tom ključu može da se čita Vučićeva namera da ubijenom premijeru podigne spomenik. Ne samo što je „demokratskim“ strankama oteo program i deo kadrova, sada želi da im oduzme i simbole. Pritom, Vučićeva želja da se očeše o Đinđićev simbol ne iscrpljuje se samo u spomeniku. Primetno je to i kada se hvali svojom radnom etikom ili kada se oduševljava nemačkim mentalitetom.

S druge strane, oni koji smatraju da im Đinđić pripada po prirodnom pravu, kao kroz izmaglicu posmatraju ovu simboličku krađu. Oni su u nokdaunu još od 2012. i pasivno posmatraju kako postaju marginalni u svakom smislu, odbijajući da shvate kako pozivanje na „Zorana“, njegova slika u kabinetu i par naučenih citata više ne može da sakupi ni nekoliko hiljada glasova. Ono što oni ne mogu ili ne žele da uoče, to je da simboli, iako važni, nisu presudni u politici.

Umesto borbe za Đinđićevim simboličkim potencijalom, njegovi „naslednici“ bi morali od njega da nauče par lekcija. Đinđić je u mnogo opasnijim okolnostima uspeo da pobedi režim, a to nije radio isključivo tako što je slao medijska saopštenja. Pravio je kompromise, sklapao neprincipijalne saveze, ukrotio svoj (ogroman) ego. Nije se žalio na medijski mrak, već je tražio način da ga zaobiđe. Iznad svega, bio je proaktivan. Nije čekao da Milošević padne, već je svakodnevno radio na njegovom rušenju. I nije se previše bavio prošlošću i zamarao simbolima.