Priznanje

Saopštenje koje je Teheran izdao samo nekoliko sati nakon nesreće, a u kojem se navodi da je pad letelice rezultat tehničkih problema dočekano je s podozrenjem.

Iako su se ubrzo pojavili video-snimci i drugi dokazi da je avion ipak oboren raketom zemlja-vazduh, iranski zvaničnici su i dalje negirali odgovornost za incident, pa su čak i usledile optužbe da zapadne nacije “lažu i podstiču psihološki rat”.

Međutim, u subotu je ipak usledilo, može se reći, neuobičajeno priznanje, i to iz usta iranskog predsednika Hasana Rohanija lično, koji je izrazio “duboko žaljenje” zbog, kako je rekao, ljudske greške koja je imala fatalan ishod. Da ima “dokaza da je reč o ljudskoj grešci” potvrdio je i vrhovni vođa ajatolah Ali Hamnei. Iranski brigadni general Amir Ali Kadžezadeh je rekao da je vlasti o uzrocima pada letelice obavestio još u sredu.

Pitanje koje se postavlja jeste zašto je Teheran toliko odlagao sa ovim priznanjem i izazvao burnu reakciju javnosti u vidu protesta, čiji učesnici iranske zvaničnike nazivaju lažovima i uzvikuju razne slogane protiv svojih lidera, između ostalog, tražeći povlačenje vrhovnog vođe Ali Hamneija.

Pokušaj zataškavanja, saglasni su mnogi svetski komentatori, očito nije uspeo, s obzirom da su međunarodni istražitelji već na putu, te će svakako utvrditi sve okolnosti, a teško će se opovrgnuti i i video-snimci, koji svedoče da je letelica oborena raketom.

Pitanja koja intrigiraju svetsku javnost jesu i zašto je ukrajinski avion uopšte dobio dozvolu za poletanje samo nekoliko sati nakon što je Iran napao vojne baze u Iraku u kojima su bile stacionirane američke snage u znak odmazde za ubistvo generala elitnih jedinica iranske Revolucionarne garde Kasema Solejmanija, te je bio u iščekivanju odgovora SAD?

Kako je moguće da iranski vojni komandanti nisu mogli da na radaru naprave razliku između neprijateljske letelice i putničkog aviona? Neobično je i to što je, kako se ispostavlja, operator raketnog sistema delovao sam, te je sam i doneo odluku o lansiranju, ne tražeći odobrenje s vrha, pošto je, tvrdi general Kadžezadah, zakazao sistem za komunikaciju.

Sve ovo podgrejava sumnju u tehničke i vojne kapacitete Revolucionarne garde iz čije je baze nedaleko od Teherana ispaljena fatalna raketa. Osim toga, ubistvo njenog komandanta Solejmanija po naređenju SAD je na neki način ujedinilo naciju, s obzirom na reakcije na smrt očito popularnog i harizmatičnog generala i budući da je prema nekim procenama na ulice Teherana na dan njegove sahrane izašlo čak milion ljudi.

Međutim, izgleda da je taj redak trenutak jedinstva poljuljan – Iranci na društvenim mrežama sada izražavaju osećaje besa i sramote, a na ulicama čak traže “smrt za lažove”.