Radnici ginu, pa šta?

Crna statistika kaže da prosečno godišnje u Srbiji na radnom mestu pogine 38 ljudi, a da se najviše nesreća dešava u građevinarstvu. Samo u poslednja dva meseca četiri radnika su poginula na gradilištima u Beogradu, pre nekoliko dana u Somboru su povređena šestorica. Inspekcija rada tvrdi da su ove godine uradili 15.000 nadzora više nego prošle, kontrolisali su više od 143.000 ljudi, otkrili 800 fantomskih firmi i zatekli 22.000 ljudi zaposlenih na crno. U njihovoj nadležnosti je podnošenje prekršajnih i krivičnih prijava. Međutim, ne i njihovo rešavanje.

Tako se dešava da u 47 odsto slučajeva prekršajna prijava zastareva, dok sa krivičnim odugovlači. Tako još uvek niko nije krivično odgovarao za smrt 39 radnika prošle godine. Neažurnost sudova je jedan problem. Drugi, a o tome priča i država, jesu nedovoljno visoke kazne. Kazna za poslodavca koji zaposli nekog na crno ide do dva miliona dinara, a za onog ko ugrozi bezbednost radnika milion dinara. Prošle godine maksimalna kazna od milion dinara izrečena je samo jednom poslodavcu. Nelogično je i to što je duplo veća kazna za onog koji ne prijavi radnika nego za onog ko svojim direktnim postupcima ugrožava zdravlje i život zaposlenog. U Slovačkoj je, na primer, kazna za poslodavca kod koga na radnom mestu nastrada zaposleni do 100.000 evra.

Nema sumnje da bi visoke novčane ali i zatvorske kazne doprinele tome da poslodavci povedu računa o tome – da li im je bolje da preventivno obezbede šlemove i plate da im se skele montiraju kako treba ili da plaćaju milionske kazne i leže u zatvoru. Ili, što je najteže – da na duši nose smrt čoveka. Ako je donekle razumljivo zbog čega radnici u teškoj nemaštini pristaju da rade u uslovima u kojima im je život ugrožen, onda apel mora da se uputi najpre poslodavcima, potom i državi, koja mora da usvaja zakone i kontroliše njihovo sprovođenje, ali i na sudstvo da reaguju brže i efikasnije jer je to izgleda jedini način da se neodgovornim poslodavcima pošalje opomena i spreče nove tragedije.