„U svakom političkom sistemu bogati teže da imaju što veću moć“, napisao je u jednom tekstu najpoznatiji i najpriznatiji svetski teoretičar nejednakosti Branko Milanović. I jedina brana nekontrolisanom uvećavanju moći i bogatstva najbogatijih na štetu onih na drugom kraju skale su zakoni i institucije i demokratija.
Kakva igra slučajnosti da najveći autoritet na ovu temu potiče iz zemlje u kojoj postoji najveća nejednakost po visini dohotka u Evropi! Da, najbogatijih 10 odsto u Srbiji ima 30 puta veće prihode nego deset odsto stanovništva sa najmanjim prihodima. A jedan odsto protiv kojih su onomad protestovali u NJujorku, „Okupaj Volstrit“, samo u Srbiji zarađuju godišnje 10 puta više nego 99. percentil.
Međutim, ni sama ta razlika nije najveći problem. Problem je siromaštvo u kom živi praktično cela država. Čak 70.000 ljudi živi sa godišnjim primanjima manjim od 800 evra, a 70 odsto ljudi ima prihode manje od prosečne plate. Srednja klasa u Srbiji faktički ne postoji ili je toliko malobrojna da nema nikakvu snagu. Osim toga uvek postoji opasnost od gubitka posla, propasti firme ili kakve krize koja će ih gurnuti dole, među siromašne, dok neka šansa da se probiju u jedan odsto faktički i ne postoji. Toliko smo siromašna zemlja da su čak i naši tajkuni na dnu evropske lestvice po godišnjim prihodima.
Razlozi za ovo su visoka nezaposlenost, a u okviru zaposlenosti mnoštvo loših, slabo plaćenih poslova. A da bi dodatno otežala život tu je i država sa takvom poreskom politikom da su najniže plate u Srbiji najviše oporezovane, relativno gledano prema istom nivou primanja u Evropi. Kada tome dodamo nemogućnost propisnog obrazovanja i lečenja najsiromašnijih koje je sve izrazitije jasno je da su male šanse da se nejednakost smanji i u budućnosti.
Međutim, treba biti oprezan i kod nejednakosti. Kao što izrazita nejednakost uzrokuje štetu društvu i ekonomiji, tako i egalitarizam ubija podsticaje pojedincima da uče, da se trude i rade, jer ih svakako čeka zarada slična onima koji prstom ne mrdaju. Uostalom bivše komunističke zemlje su dovoljno dobar primer za to.
Ipak da se vratimo na početak, velika nejednakost osim što urušava ekonomiju, još i više urušava demokratiju. U Americi su ogroman rast nejednakosti i prelivanje bogatstva od srednje klase ka bogatašima poslednjih tridesetak godina doveli Trampa na vlast. A u Srbiji… pa u Srbiji će verovatno sve biti bolje za dve do dve i po godine.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
