Vučiću fali gvozdena determinanta

Budući da se hvali time da svoje zaključke donosi vodeći se logikom gvozdenih determinanti i slažući činjenice, čini se da mu jedna važna determinanta fali, ili je namerno prećutkuje, jer ne postoji ili je ne zna.

To je, koji interes imaju Zagreb, Tirana i Priština da vojno napadnu Srbiju, “sve čekajući povoljan trenutak da izbije veći sukob Evropljana i Rusa, i još veći sukob na Bliskom istoku”. Jer, osim Amerike, kojoj se očigledno sve može, ostale male NATO zemlje valjda neće napadati tek tako i bez razloga.

Zato nam Vučić ostavlja prostor da nagađamo. Da li i je cilj da okupiraju celu zemlju pa da je međusobno podele, da li neki njen mali deo i koji, da li da “otcepe” već nezavisno Kosovo, da li da njega svrgnu s vlasti kao Amerikanci Madura i Hamneia.

Možda se zapravo toga Vučić plaši, ma koliko napad nerealno zvučao onima koji bar donekle promišljaju njegove reči. Jer ko zna šta bi moglo posle toga da usledi.

Drugi razlog zbog kojeg Vučićeve reči o njegovom strahu, bojazni i nelagodi glede mogućeg ataka deluju iluzorno je činjenica da on sa liderom jedne od neprijateljskih država koja se urotila direktno protiv Beograda, Edi Ramom, zajednički sitnu knjigu piše i preko nemačkog medija šalju poruku EU da ne insistiraju na članstvu u Uniji, već na prijemu u jedinstveno evropsko tržište i Šengensku zonu.

Ako prosto i laički ukrstimo ove dve priče, ispada da dve, još malo pa zaraćene zemlje, žele prijem u organizaciju, čiji je Šengen važan deo, a za koji su ključni zajednička spoljna i bezbednosna politika. U koju Srbija, treba istaći, izbegava da se uklopi.

Razloga sigurno ima još, ali i sam Vučić priznaje da mu je priča tanka.

I iako je njegovo izlaganje o napadu na Srbiju, u četvrtak uveče na RTS, bilo dosad najubedljivije, ipak je na kraju kao i uvek, rekao da „ljudi ne moraju da brinu“ jer je Srbija dovoljno snažna da sačuva svoj suverenitet, teritorijalni integritet i slobodu i bezbednost svojih građana. Drugim rečima – da se neće desiti.

On je to na RTS i sam rekao, pa je uspeo da u desetak minuta sam sebi protivreči.

Izgleda da je Vučićeva frustracija dešavanjima u proteklih godinu dana tolika da svoje potajne želje i maštanja o napadima na druge države projektuje na Hrvatsku, čiju zlu nameru prema Beogradu nikada ne propušta da istakne.

Pogotovo ga nervira to što Hrvatska neće da izruči aktiviste koji su prošle godine u Srbiji optuženi za urušavanje ustavnog pooretka.