Foto: Jelena Diković

… odnosno sa Gestapoom, zaključak je master rada istoričara Radosava Tucovića, pod nazivom „Kolaboracija u Drugom svetskom ratu na primeru saradnje vodećih ličnosti Specijalne policije sa Gestapoom (1941-1944)“ za koji je dobio nagradu Andrej Mitrović, koju dodeljuje Filozofski fakultet u Beogradu.

Tucović u razgovoru za Danas ističe da su oni na taj način postali jedni od „najpredanijih kolaboracionista u Srbiji“, da su verovali u „dugovečnost Trećeg rajha i potpunu pobedu nacističke Nemačke“, kao i da su „vukli konce“ i imali značajnu ulogu u rešavanju „jevrejskog pitanja“ u Srbiji.

* Šta je motivisalo tu petoricu da sarađuju s okupatorom?

– Oni su donekle nastojali da budu na čelu određene organizacije i pod okupacijom. Neki od njih su imali konkretne veze sa nacizmom i fašizmom i pre rata, ali neki od njih su bili poznati kao levičari, Grujičić na primer. Paranos je bio naklonjen nacionalsocijalizmu i pre rata, a Grujičić je bio levičar pa se priklonio nacionalsocijalizmu, jer je shvatio da će moći da zgrne novac i pribavi protivpravnu korist. Uglavnom, želja za moći i sticanjem finansijske koristi. Svaki od njih je imao posebne motive, potiču iz različitih porodica, imaju različito školovanje i razvojni put i uspon u policiji.

* Kakva je njihova veza sa Milanom Nedićem i kasnije sa četničkim pokretom?

– Veza Specijalne policije sa Nedićem bila je više formalna. Jedini pravi gospodar Specijalne policije bio je Dragomir Jovanović, koji je od početka bio na njenom čelu i organizovao je. Odgovornost Nedića je u tome što je Specijalna policija finansirana preko Ministarstva unutrašnjih poslova, Uprave Grada Beograda i samim tim preko Nedićeve vlade. Nedić nije bio konkretan nalogodavac, ali su posredno svi oni imali veze sa tzv. Nedićevom vladom, pošto nije imala ministarstvo spoljnih poslova, koja bi propisala određeni pravac politike koju će voditi. Specijalna policija se prirodno uklopila u održavanje okupacionog sistema i pružala konkretnu pomoć vladi. Nedić je na samom početku odlučio da se bori i protiv četnika i protiv partizanskog pokreta, ali pošto su svi koji su tada radili u Specijalnoj policiji bili kadrovi predratne policije, kojoj je glavni zadatak bio da se bori protiv komunizma, većina njih je bila okrenuta protiv komunizma, a dobar deo njih je sa simpatijama gledao na četnički pokret. U njemu su videli šansu u slučaju da saveznici pobede u ratu i da preko četničkog pokreta opravdaju svoje veze i dobar deo njih je pomagao taj pokret kroz obaveštajni rad davanjem informacija iz istražnog postupka i obaveštavanjem četničkih funkcionera o planiranim upadima i kada je neko ugrožen. Na kraju okupacije dobar deo ljudi iz Specijalne policije je stupio u četničke odrede, pre svega u okolini Mladenovca, koji su se u tom trenutku borili protiv partizanskog pokreta i Crvene armije. Postoje podaci i da je Dragomir Jovanović sarađivao sa četnicima, Paranos, kao i drugi niži policajci.

* Kakva je uloga Milana Nedića u rešavanju „Jevrejskog pitanja“, pošto danas ima istoričara koji tvrde da je Srpska dobrovoljačka straža samo hapsila Jevreje i izručivala ih Nemcima i da nije imala veze sa Holokaustom i njihovim masovnim ubistvima?

– Nacistička Nemačka je imala plan da se usled postizanja „životnog prostora nemačkog naroda“, Jevreji moraju ili skloniti sa teritorije Evrope ili uništiti. Tako se pojavio Madagaskar plan, za koji su se zalagali pojedini nacistički funkcioneri. Ideja je bila da se na jednom velikom ostrvu, na kojem je već živelo četiri miliona domorodaca, zatvore svi Jevreji i da se oko ostrva napravi tvrđava koju će čuvati SS i da Jevreji žive na Madagaskaru izolovani usred okeana. Taj plan je brzo napušten i pojavile su se naredbe, naročito za Istočni front, da odrede Vermahta prate odredi Gestapoa koji će rešavati „Jevrejsko pitanje“.

U Srbiji je situacija bila jako slična. Već nakon aprilskog rata slede prve mere protiv Jevreja. Morali su da se prijave, da budu popisani, nose oznake, odnosno traku na levoj ruci. Prvi zadaci Specijalne policije su bili na tom inicijalnom rešavanju „Jevrejskog pitanja“, popisivali su ih, kontrolisali da li nose oznake, hvatali su one koji nisu popisani… U tom trenutku, Nedić još nije bio na čelu vlade. Uspostavljen je Savet komesara Milana Aćimovića, neka vrsta činovničkog aparata, preteče Nedićeve vlade. Nisu imali nikakva ovlašćenja nego su samo sprovodili nemačka naređenja. U tom prvom delu Nedić ne snosi odgovornost za rešavanje „Jevrejskog pitanja“. Međutim, tokom leta, od 22. avgusta i formiranja logora na Autokomandi, muški Jevreji su mahom konfinirani u Topovske šupe. Nakon toga, oni će biti prebačeni u novoformirani prolazni logor na beogradskom Sajmištu. U međuvremenu je Nedić formirao svoju vladu. Sve što se nakon toga dogodilo sa Jevrejima pada na dušu i Nemcima koji su to izvodili, ali i Nedićevoj vladi, pošto je ona aktivno sudelovala u tome. Za to vreme, Specijalna policija, koja je sada pod Nedićevom vladom, hvata Jevreje i vrši upade na prostoru čitave okupirane Srbije, oduzima im imovinu i predaje je Nemcima… Tokom novembra i decembra 1941. godine gotovo svi muški Jevreji iz Srbije su streljani. Smatra se da je do početka rata u Srbiji bilo 17.800 Jevreja. Do kraja maja 1942. kada je „Jevrejsko pitanje“ u Srbiji bilo rešeno, streljano je 14.800 Jevreja. Nakon streljanja muškog dela Jevreja, tokom novembra 1941. dolazi odluka da se konfiniraju žene i deca jevrejskih porodica i to je usledilo vrlo brzo, već tokom decembra.

* Kakva je uloga Specijalne policije u rešavanju „Jevrejskog pitanja“?

– Specijalna policija je imala veliku ulogu u rešavanju „Jevrejskog pitanja“. Aktivno je učestvovala u hvatanju tih porodica i njihovom privođenju u logor Sajmište. Srpska dobrovoljačka straža još ne postoji, ali postoji Žandarmerija. Žandarmi su aktivno učestvovali u tome, pre svega dajući obaveštenja gde mogu da se nalaze jevrejske porodice. Nakon toga ih je Sedmi odsek Specijalne policije, zadužen za Jevreje i Cigane, kako je glasio zvaničan naziv, hvatao i predavao u logor na Sajmištu.

* Pod čijom kontrolom je bio logor na Sajmištu?

– Logor na Sajmištu je formalno bio na teritoriji NDH, ali je faktički bio izuzet iz uprave NDH i u stvari u okviru okupiranog Beograda. Bio je pod upravom nemačkog zapovednika logora. Srpskog upravnika nije bilo. Na Banjici je bilo potpuno drugačije, pošto je imala dva dela logora – srpskog upravnika i nemačkog upravnika i zajednički su delovali. Upravo zbog toga Nedić i vuče veliku odgovornost.

* Ko je davao stražu na Sajmištu?

– Straža je bila nemačka, ali su delovali i srpski policajci.

* Ima tvrdnji pojedinih istoričara da je logor Sajmište bio pod kontrolom ustaške NDH, zatim pod kontrolom Nemaca i da srpska vojska i policija nisu imali nikakvog udela u zločinima?

– NJihova najveća uloga je bila u privođenju Jevreja u logor. Sajmište je trebalo da bude najveći logor u Srbiji i zato se i zove prolazni logor, jer je trebalo da privremeno stacionira ljude koji su konfinirani iz Grčke, Srbije i čitave jugoistočne Evrope, pre nego što bi nastavili put ka nekom logoru u centralnoj Evropi. Postoje mnoge knjige kako su logoraši iz Srbije dospeli u Majdanek ili Aušvic ili u neki od logora na severu Evrope. Logor Sajmište je bio pod nemačkom upravom, ali je i uloga srpskih snaga bila velika.

* Kada u Beograd stiže poznati kamion „dušegupka“, i njegovi, sada čuvena po zlu, vozači – Gec i Majer, o kojima je David Albahari napisao knjigu?

– Krajem decembra 1941. Gec i Majer sa kamionom „dušegupkom“ dolaze u Srbiju i smatra se da su oni rešili čitavo „Jevrejsko pitanje“ u Srbiji. Gec i Majer su svakodnevno prevozili Jevreje koji su stavljani u karoseriju njihovog kamiona i vozili su ih prema Jabuci i drugim mestima streljanja. Dok bi krenuli od Sajmišta i stigli do odredišta, ljudi u karoseriji kamiona bi bili ugušeni. Tada još nije bio izmišljen Ciklon B, to je neka vrsta preteča gasne komore, pošto su neka istraživanja pokazala da su imali auspuh koji je vodio do karoserije kamiona i da je time gušeno stanovništvo. Od marta do maja 1942. su, kako kažu, uništili jevrejsko stanovništvo. Time se smatra da je Srbija među prvim zemljama u Evropi koja je rešila „Jevrejsko pitanje“. Jedan deo preživelih Jevreja je pobegao u italijansku okupacionu zonu i spasao se.

* Često ističu da je u logoru na Banjici završilo dosta četnika. Pod kojim optužbama su oni tu završavali?

– U prvim godinama okupacije delovanje četnika je bilo protivno Nediću i okupacionom sistemu. Nacistima je posle poraza na Istočnom frontu bilo jasno da će sve svoje snage morati da aktiviraju i da jedino sklapanjem neprincipijelnih saveza sa određenim formacijama na lokalnom frontu. Te 1943, a to se poklapa sa glavnim bitkama Drugom svetskom ratu u Srbiji, četnici počinju ozbiljnije da deluju za Nemce. Do tada su Nemci imali neprijateljski stav prema četnicima, iako su četnici pokušavali da postignu dogovore sa Nemcima, vezano za oružje, recimo. Nemci su vrlo negativno odgovarali na njihove ponude da se zajedno bore protiv komunizma, sve do 1943. kada legalizuju mnoge četničke odrede. Do tada, Specijalna policija deluje i protiv četnika i protiv partizana. Protiv četnika u ograničenom obliku, a protiv partizana u potpunom, tako da su mnogi četnici dospeli u logor na Banjici. To su bili, pre svega, četnički agenti, koji su radili u Beogradu na prikupljanju novca i kontakata koji bi im pomogli da organizuju četničku obaveštajnu službu. Najpoznatiji slučaj bega iz logora na Banjici je bio slučaj bega četničkih funkcionera, koji su uspeli da vrbuju tadašnje stražare i tokom jedne noći su im stražari otključali ćeliju i zajedno sa beguncima pobegli u šumu i stupili u četničke odrede. Tako da su do 1943. bili česti slučajevi hapšenja četnika i njihovo zatvaranje u logor na Banjici, a od tada se taj broj smanjuje i menja politika. Ne zna se koliki broj četnika je prošao kroz logor na Banjici, ali ni koliko komunista. U svakom slučaju, taj broj je znatno manji od broja komunističkih funkcionera.

* Pominjete u radu vezu Geringa i Himlera sa Paranosom. O čemu se radi?

– NJihove veze potiču iz međuratnog perioda. Od dolaska Hitlera na vlast 1933. Nemačka počinje da gradi ozbiljne policijske formacije. Tako je dolaskom Milana Stojadinovića na vlast u Jugoslaviji, došlo do zbližavanja Kraljevine Jugoslavije sa fašističkom Italijom i nacističkom Nemačkom. Samim tim su i policije povezane na zajedničkom radu. Pošto su Milan Aćimović, Dragi Jovanović i Ilija Paranos bili policijski funkcioneri u tom periodu, oni dolaze do policijskih kontakata u prvoj polovini tridesetih, a najviše u drugoj polovini. Smatra se da je prvi otvoreno u obaveštajnu službu za Nemce stupio Milan Aćimović, nakon njega Dragi Jovanović i da su oni u međuratnom periodu delovali kao nemački agenti u srpskoj policiji. Paranos je imao funkciju čoveka koji organizuje posete visokih funkcionera Kraljevine Jugoslavije u drugim zemljama, pa je jako često bio u društvu kneza Pavla i radio na organizaciji njegove bezbednosti u inostranstvu. Smatra se da je tako došlo i do prvih kontakata sa nacističkim funkcionerima. On je bio iz ugledne porodice i brzo je u međuratnom periodu napredovao i došao do značajnog mesta i bio pratilac kneza Pavla. Pošto je bio obrazovan i imao ulogu u sportskim savezima, Paranos je stupio u kontakt sa nemačkim policajcima, a pošto je Gering bio jedna od glavnih ličnosti za organizaciju nemačke policije došli su do jako bliskih kontakata i postoje podaci da mu je Gering čak poklonio svoj lični pištolj sa inicijalima HG. Aćimović, Paranos i Jovanović su jednostavno bili ljudi na koje su Nemci mogli da računaju, jer su pouzdano znali da će raditi u njihovom interesu. U skladu s tim, oni su zažmurili na neke finansijske malverzacije Dragomira Jovanovića.

* Kakva je bila sudbina Bećarevića, Gubarevu, Paranosa, Grujičića… Znam da je svima suđeno i da se Grujičić jedini izvukao.

– Suđeno je Bećareviću, Gubarevu i Vujkoviću. Paranos je na putu tokom transporta iz Italije iskočio iz transportnog voza i tako okončao svoj život. Grujičić je uz Bećarevića bio najsposobniji policajac u Beogradu i 4. oktobra 1944, kada su svi krenuli da beže za Beč, jer se tada već ratuje kod Mladenovca i jasno im je da moraju da beže, Bećarević je sa sobom poveo Grujičića. Svi su oni bili u blindiranom autobusu u kojem je bila gomila oružja, osim Dragog Jovanovića, koji se vozio u svom rols rojsu sa zlatnim polugama i novcem koji je pokrao.

* Prvi put čujem za blindirani autobus! Ko je sve bio u tom autobusu za Beč?

– U njemu su bili Nedićevi ministri i članovi Specijalne policije. Autobus je bio potpuno blindiran i imali su gomilu oružja na zadnjem sedištu, a u bunkerima autobusa su bile cigarete i viski, koje je tu stavio Dragi Jovanović za šverc. Nedić je tada privatnim autom napustio Beograd. Bećareviću je bilo jasno da mora da pripremi odbranu pred savezničkim snagama, pa je u dva kanistera za prenos nafte ubacio dokumente koje bi mogao da iskoristi kada se poveže sa nekom od stranih obaveštajnih službi. Smatra se da je igrao na kartu američke i britanske službe. Međutim, Bećarević biva uhapšen a Grujčić preuzima te kanistere i koristi tu dokumentaciju da se prebaci u SAD i Kanadu i proživi čitav život bez suđenja. Tek devedesetih godina kanadski sud ga je pozvao na odgovornost, ali zbog neverovatne starosti sud ga je oslobodio a on je ubrzo umro.

* Gde su uhapšeni tokom bekstva?

– Većina je uhapšena na prostoru današnje Slovenije u trenutku kad su saveznici već počeli da prodiru u centralnu Evropu. Prvo su živeli u tadašnjim logorima za ljude za koje se ne zna ko su, a sumnjivi su. Vujković je promenio pet, šest logora do trenutka kad njegov identitet nije potvrđen. Tako su saveznici izručili Bećarevića, Vujkovića i Gubareva, dok je Paranos tokom transporta ka jugoslovenskim vlastima iskočio iz voza i poginuo. Nedić je isto tako uhapšen u centralnoj Evropi i kasnije transportovan u Beograd.

* Sudilo se u jednom postupku Bećaroviću, Vujkoviću i Gubarevu?

– Da, suđenje je trajalo do početka decembra 1949. i svi su osuđeni na smrt streljanjem. Međutim, moja istraživanja u master radu dokazuju da je Bećarević poživeo još duže od zvanične priče da je streljan! Praktično, poživeo je i nakon svoje zvanične smrti. Postojala je priča da su sva trojica streljani, ali pošto su Vujković i Gubarev bili slabijih intelektualnih sposobnosti, a Bećarević je pamtio sve ličnosti i predmete na kojima je radio, mogao je da da značajne informacije novim vlastima. Tada je već završen sukob sa Informbiroom i dolazi do raspri u novoj komunističkoj vlasti, pa su tako komunistički funkcioneri iskoristili Bećarevića da se obračunaju sa svojim protivnicima u novoj vlasti.

* Hoćete da kažete da su završili na Golom otoku, pošto su metode prilikom prijema bile iste, pošto je Vujković, kao komandant logora Banjica su on i Peter Kriger, pomoćnik komandanta logora Banjica, fizički maltretirali zatočenike u znak „dobrodošlice“?

– Otprilike. Bećarević je u tom trenutku bio u zatvoru. Uspeo sam da dođem do njegovog ličnog dnevnika, koji je pisao 1950. godine, u trenutku kada je već trebao da bude streljan. Bećarević je jako bolestan ali je i dalje živ u zatvoru u kojem je smeštao ljude po komunističkoj delatnosti i kod njega tada dolaze komunistički funkcioneri – Mile Milatović, čuveni istražitelj OZNA, Slobodan Penezić Krcun i počinju da se informišu o različitim ličnostima i dobijaju informacije ko se kako držao pred nacističkim i islednicima Specijalne policije, da bi to mogli da iskoriste za sukobe sa svojim kolegama iz KPJ. Najznačajniji slučaj na kojem je Bećarević radio je slučaj Andrije Hebranga, čoveka koji je u vladi Tito-Šubašić bio ministar, s kraja Drugog svetskog rata i čoveka koji je misteriozno okončao svoj život. Pitanje je da li je ubijen ili umro, ali se smatra da je na neki način uklonjen. Bećarević navodi da je sa islednikom Milatovićem postigao dogovor da da određene informacije o Hebrangu a da će zauzvrat dobiti slobodu. Postoji mogućnost da je pušten na slobodu, a ja smatram da je to jako mala mogućnost, pošto su ga jako dobro znali u Beogradu, a prepoznali bi ga i u bilo kom drugom delu države da se pojavio. Takođe, njegovo zdravstveno stanje je bilo jako loše i u dnevniku piše da ga konstantno bole pluća i da ne prestaje da iskašljava krv. Verovatno je imao neko teško zapaljenje pluća, pa čak i u slučaju da je pušten na slobodu nije mogao da poživi dugo. Pretpostavljam da je umro u zatvoru, pošto je bio strastveni pušač i imao je problema sa plućima. Zanimljivo je da su mu mnogi komunistički funkcioneri govorili da su im on i njegova policija uzor tadašnjoj komunističkoj policiji i da su mnogo od njega naučili. To su islednici OZNA govorili Bećareviću.

Ko je ko

Božidar Bećarević bio je šef Četvrtog antikomunističkog odseka Specijalne policije. Ilija Paranos je bio na čelu Specijalne policije, dok je Radislav Grujičić bio šef islednika Antikomunističkog odseka Specijalne policije. Svetozar Vujković je bio upravnik logora Banjica, a Nikola Gubarev šef III odseka (za strance i granice).