Od Njujorka i rokenrola do monaškog života 1

Ni na državu, ni na zdravstvo, sudstvo… „U se i u svoje kljuse“, što kaže naš narod. Čuvajte duh i telo, volite bližnje svoje i Boga, i samo tako nam može biti bolje – poručuje za Danas Arsenije Jovanović, iguman manastira Svetog Petra i Pavla kod Mionice, koji narod zove jednostavno – Manastir Ribnica, zato što se nalazi u dolini istoimene reke.

U ovom lepom manastiru koji je dugo bio parohijska crkva, a od pre tri godine manastir, pored igumana Arsenija je još samo jedan iskušenik.

„A i on je došao sa Svete Gore pa sad ne može da se vrati. Zaglavljen je ovde sa mnom“, priča kroz osmeh naš sagovornik.

Arsenije je monah već 30 godina, a pre nego što je napustio „ovaj svet“ i obukao mantiju, završio je stomatologiju, živeo u Njujorku, bavio se slikarstvom i muzikom svirajući rokenrol u jednom bendu.

Svestan je da monahe mnogi gledaju kao „čudake“, ali apeluje posebno na one koji se otvoreno zalažu za ljudska prava da to ne čine, jer „svako ima pravo na svoj izbor a da zbog toga ne bude izvrgnut ruglu“.

Arsenije je poznat po dugim propovedima, ali mu se narod često obraća, posebno u poslednje vreme, postavljajući razna pitanja o koroni, poreklu virusa, vakcinaciji…

– Svima govorim da bolest jeste prisutna i da treba da se čuvaju, ali da ne prate medije u tolikoj meri. Što više slušamo vesti, više smo zastrašeni, uplašeni, uznemireni… Ako je vladajućoj strukturi i medijima koji su im produžena ruka stalo da pomognu narodu, da ljudi budu zdravi, snažni, produktivni, nedepresivni, onda treba da prestanu sa ovolikim atakovanjem na javnost neprekidnim bombardovanjem informacijama o bolesti, i njihovim aktivnostima. Nemoguće je da nisu svesni da to izaziva veliku uznemirenost kod ljudi – poručuje iguman.

Monah Arsenije dodaje da kada je čovek u strahu, sumnji, paranoji „vrlo često i u očajanju“, razboleće se i od kijavice, opašće mu imunitet, dobiće dijabetes…

– Nejasno je da li vlast zaista brine o nama, kao što kažu, ili je nešto drugo u pitanju. Jer sa ovakvim atakom na prosečnog čoveka, njemu ne može biti dobro. Postoje drugi načini da se građanima da do znanja da je situacija ozbiljna i da se treba paziti. Umerenije, bez dizanja panike. Onda će se i ljudi odgovornije ponašati. Ovako vidimo da dolazi i do inata i rizičnog ponašanja – ukazuje naš sagovornik.

Iguman ističe da je pored uticaja na fizičko i psihičko zdravlje, pandemija produbila i društveni jaz, te da su bogati još bogatiji, a siromašni će biti još siromašniji i da srednje klase praktično i nema.

– U ovim pobesnelim i podivljalim vremenima čovek ne može ni na koga da se osloni – ni na državu, zdravstvo, sudstvo, školstvo… Nema altruizma i humanizma, gleda se samo sopstvena korist. Zato ja kažem – u se i u svoje kljuse. „U se“ je naš duh, najčistiji deo duše. Duh je oko kojim duša gleda u Boga. „Kljuse“ je naše telo, o kojem takođe ne brinemo. Mi jedemo prekomerno, tovimo se i ne krećemo se, čime stvaramo pogodno tlo za sve viruse, bakterije i mikroorganizme. Sem zdrave hrane i umerenosti, fizička aktivnost je podjednako bitna. Šetnja, trčanje, fizički rad, fitnes… Ne smemo da se ulenjimo. Čovek treba da živi kao rekreativni sportista – poručuje monah Arsenije.

Sa preko 30 godina monaškog „staža“ svestan je kako deo populacije sa čuđenjem pa i prezrivošću gleda na ovakav način života.

– Monaški život jeste neprirodan, ali cilj mu je da postane natprirodan – da zadobije neke darove koji se ne mogu tek tako zadobiti u svetu. Nijednom monahu nije lako da ostavi svet, roditelje, prijatelje, i da pođe nekim drugim putem. Nije lako, ali nije ni toliko teško jer je našao novu ljubav koja sve zamenjuje – Boga. Kad ljudska duša oseti tu ljubav, tu energiju koja je ispuni u potpunosti, ona ka tome hrli. Možda to nekom zvuči čudno ili bizarno, ali to je tema koja se ne može spoznati logikom već verom, i samim dodirom ljudskog i Božijeg duha – kaže naš sagovornik.

Arsenije je otkrio veru u svojoj 29. godini, kao formiran čovek koji je tada živeo i radio u Njujorku.

– Završio sam stomatologiju. U Njujorku sam imao svoj stan, posao, bavio sam se slikanjem i svirao u rok bendu. Bilo je tu i žena. Seks, droga i rokenrol, što bi se reklo. Otišao sam u Ameriku krajem osamdesetih sa dosta prijatelja koji su videli da se sprema raspad Jugoslavije. Nismo želeli da učestvujemo u tim mutnim i prljavim radnjama, zato smo otišli. A i kao svi mladi, bili smo željni i avanture. Rokenrol me je oduvek interesovao. Družio sam se sa muzičarima takozvanog „novog talasa“, svirao sa njima. Iako sam u Njujorku imao sve, u materijalnom smislu, bio uspešan mlad čovek (spolja gledano), iznutra sam bio prazniji nego ikada – priča Arsenije.

Mnogi njegovi prijatelji iz mladosti su krenuli stranputicom, završili u kriminalu, narkomaniji, neki počinili i suicid. Ni sam, prema sopstvenom priznanju, nije bio daleko od ponora. Onda je upoznao jednog mladića i kroz razgovor i druženje sa njim otkrio pravoslavlje.

– Tada se u mom životu sve promenilo. U svojoj 31. godini sam obukao mantiju. Monah sam 30 godina i nikada se nisam pokajao. Naprotiv, radujem se svakom novom danu, volim ljude i volim Boga. To je ujedno i moja poruka vašim čitaocima za Božić – volite Boga i volite bližnjeg svoga. Svaki naš bližnji je Hristova ikona. Uz svu tu ljubav, u našem srcu će se roditi svako dobro. A kada bi svi tako postupali, u svetu bi bio raj – zaključuje monah Arsenije.

Svako ima svoj put

Iguman Arsenije apeluje na ljude da monahe ne posmatraju „kao neku morbidnost ili ludilo“, jer svako ima svoj put i svoj izbor.

– Ako je u redu da mladi puše marihuanu, da muško postane žensko i obrnuto, zašto ne bi bilo u redu da neko bude monah? To je suština demokratije i borbe za ljudska prava. Ne možete se boriti za jedno, a podrugljivo i sa prezirom gledati na druge – kaže naš sagovornik.

Burna istorija manastira

Manastir je najverovatnije sagrađen u vreme Nemanjića i dugo je bio jedan od centara duhovnosti i prosvetiteljstva valjevskog kraja. Imao je bogatu biblioteku i sopstveni vodovod. Turci su ga tri puta palili, pa je dosta vrednih stvari uništeno. Stari ikonostas sa ikonama iz 18. veka premešten je u crkvu brvnaru u Planinici.

Najstariji pomen ribničkog manastira, pretvorenog 1837. godine u mirsku crkvu, potiče iz 1657. godine, kada se pominje i ribnički iguman Avakum. Akademik Milan Đ. Milićević zabeležio je da se on pominje još 1518. godine, verujući zapisu pronađenom u priprati gde stoji da su crkvu podigla braća Savko i Radul. Za vreme Kočine krajine crkva je spaljena, da bi tokom 19. veka više puta obnavljana. Jedan od njenih ktitora bio je kolubarski knez Raka Tešić iz Mionice. Za njenu obnovu iz 1823. godine zaslužan je knezJovica Milutinović iz Sankovića.

Sadašnja crkva građena je opekom 1909. godine u srpsko-vizantijskom stilu, po projektu arhitekte Svetozara Ivačkovića.

Zbog teških vremena pod turskim ropstvom, i rasteranog ili pobijenog ribničkog monaštva, manastir je 1837. godine pretvoren u parohijsku crkvu, i tako je sve bilo do 2011. godine. Zatim je opet još par godina bio bez igumana i bratstva, da bi konačno sa dolaskom monaha Arsenija Jovanovića za starešinu, 17. decembra 2017. godine, ponovo postao aktivni muški manastir.

close
Od Njujorka i rokenrola do monaškog života 2

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.