Od Šapca do Londona: Čast je biti domaćin našim sportistima na Olimpijskim igrama 1Foto: Iz lične arhive

Prirodno je bilo priču početi o mestu koje nas obe povezuje, iako sa decenijama razmaka, ali suštinski celovito i idejno gotovo u potpunosti očuvano i do danas – o Šapcu.

„U ono doba, za vreme Jugoslavije, Šabac je bio prestonica za mene. Ni Beograd, ni Novi Sad, već Šabac. Druženje, posao, rodbina, prijatelji, komšiluk, sve je to funkcionisalo onako kako bi trebalo da funkcioniše. Međutim, na neki način, nisam pronašla sebe. Težila sam da nađem sebe. Nisam znala šta bih želela da promenim. Pre toga sam bila u insotranstvu, ali nisam težila da odem tamo kako bih zaradila neki novac ili bilo šta drugo. Jednostavno, sticajem okolnosti, udaja je bila razlog zbog kog sam se preselila u Englesku.“

Engleska joj nije bila prva opcija, ali je na kraju ipak pobedila. U maju 1986. godine došla je u London. Prva dva meseca i nisu bila potpuno idilična, budući da je, kako kaže, strašno patila.

„Patila sam za Šapcem pre svega, mnogo mi je sve nedostajalo, ne samo ta dva meseca, sve do početka rata sam imala veliku nostalgiju. Nisam bila primorana da odem u insotranstvo da živim. Međutim, sa dolaskom nekih drugih problema u životu, sa početkom rata shvatila sam da sam ipak izabrala dobar put. Dobro je bilo što sam ostala.“

Nije želela da postane „robot sistema“, ali je od prvih dana prihvatila sistem zemlje u kojoj se našla. Iako ne otpisuje mogućnost da se drugi ljudi sa njom ne usaglase, ističe kao primaran zadatak da kada se neko preseli u inostranstvo mora i da „uđe u sistem“, isti poštuje, kao i zakone nove zemlje, te da je tek tada moguće dobiti pomoć, kao i mogućnost za napredovanjem.

„Trudila sam se da se uklopim u sistem koji ovde funkcioniše. Smatrala sam da ako sam već svojevoljno izabrala zemlju, dakle nisam bila primorana da dođem ovde, onda treba i da se uklopim u sistem koji je ovde na snazi. Bilo da pričamo o zakonskom sistemu ili moralnom. Moraš to da prihvatiš da bi nešto uradio u životu.“

Kako kaže, veliki je problem što oni koji se odluče za odlazak u inostranstvo na duže nemaju u vidu i vrlo težak početak prve generacije u novoj zemlji.

„Naravno, prva generacija u inostranstvu je najteža. Mnogi ljudi ne shvataju da nema pomoći sa strane nego do sebe samog. Od mene zavisi da li ću da provedem ceo dan. da sedim i ne radim ništa i da kukam ili ću da nešto zapravo uradim. Ne možeš da budeš lenj. Prva generacija u inostranstvu mora da se obezbedi i finansijski i stambeno za svoju decu. Već je mojoj deci život daleko lakši, bez obzira što moj sin nije ostao u Engleskoj. Dobili su obrazovanje, kao i mogućnost da se ’probijaju’. Imaju krov nad glavom, nisu bili primorani da budu podstanari, da se muče na taj način.“

Od Šapca do Londona: Čast je biti domaćin našim sportistima na Olimpijskim igrama 2
Foto: Iz lične arhive

Period između 1986. i 1992. godine obeležila su joj proširenja u porodici, čak dva, te sve obaveze i čari koje sa prinovama dolaze, ali i „školovanje“ jezika.

„U tom periodu sam učila jezik, upoznavala sam kulturu i samoinicijativno se obrazovala. Zapravo sam sve vreme upoznavala Englesku. Bila sam u šoku prvih par meseci. Kada kažem da ništa nisam razumela, mislim da nisam mogla da pratim razgovor, pogotovo ako bih naišla na nekog ko ima jak akcenat kao što su Škotlanđani ili Irci. Nisam išla ni na kakve kurseve za jezik, jednostavno sam ga naučila ’usput’, što se kaže.“

U početku su joj novine bile najbolji prijatelj sa kojim je učila jezik, a sa ponosom ističe da joj je i tada, a naročito sada, biblioteka u kući najviše sačinjena od knjiga na srpskom jeziku.

Posla se nije libila. Osim što je pomagala suprugu u njegovoj radnji gde se bavio izradom ramova, radila je i mnoge druge poslove. Bilo je dana kada je čistila po kućama, to vrlo otvoreno i sa ponosom ističe, a zahvaljujući njenom stavu i načinu razmišljanja, život joj je postepeno otvarao nova vrata.

„Kada je naišla prva kriza i kada je taj posao postao toliko nedovoljan za svakodnevnu egzistenciju, sela sam i počela da razmišljam šta bih to ja mogla da radim. Smatram da majka uvek treba da bude uz malo dete, međutim, kada to dete nema šta da pojede i kada nemaš da platiš račune, jednostavno moraš da radiš i dalje. Sticajem okolnosti i možda zato što sam vrlo komunikativna, ‘ne’ ne može da bude ne. Iz iskustva kažem da ljudi koji hoće mogu uvek da se snađu, za kratak period bar. Tako sam i ja počela da radim, a ubrzo sam počela da upoznajem ljude iz nekog sasvim drugačijeg socijalnog sklopa, pa sam tako počela da predajem klavir.“

Od Šapca do Londona: Čast je biti domaćin našim sportistima na Olimpijskim igrama 3
Foto: Iz privatne arhive

Od 1992. godine predaje klavir, a kako ističe, vrlo je ponosna što se „u kraju, na pomen njenog imena, tačno zna o kome se radi“, te da je iz njene učionice izašlo mnogo dece koja su kasnije stekla kraljevsku diplomu, najviše zvanje iz oblasti muzike u celom svetu.

Smatra da je sada već sebe „pronašla“, ne poriče da bi se isto možda desilo i da je ostala u Srbiji. Ipak, sada ističe da voli posao kojim se bavi, iako kao mlađa nije u potpunosti upoznala čari klavira.

„Volim svoj posao. Zavolela sam tu muziku i rad sa decom, sa mladim ljudima. Mislim da ga uspešno radim i da sam dobila to neko priznanje kroz rad. Da sam ostala, možda bih to isto postigla i u Srbiji. Ne znam. Mnogi ljudi misle da Srbija ne daje ono što inostranstvo daje. To nije tačno. Moraš pronaći svoj put. Možda da je finansijski nagrađeno daleko više u inostrastvu, sa tim se slažem, kao i sa činjenicom da ovde postoji mogućnost da sutra upišem fakultet, pa da se bavim nečim drugim ili da se zaposlim u prodavnici.“

Za Engleze smatra da su pogrešno procenjeni kao „hladni“, a kao veliku prednost Engleske i života u Londonu vidi jednu izrazitu razliku u mentalitetu – odsustvo predrasuda.

„Mnogo su otvoreniji. Nema predrasuda, nema malograđanskog ogovaranja. Možeš da izađeš obučen kako god želiš, naravno dok je to u okviru zakona. Druga stvar, Engleska pruža veće mogućnosti za doškolovavanje, ali isto tako, nema pomoći komšinice, babe, tetke, strine da ti pričuva dete ili da ti neko nešto uradi. Sam si. Zato kažem da prva generacija u inostranstvu nosi najveći teret.“

Upoređujući dve zemlje, ističe da London ima kulturu održavanja manjih mesta, pa čak i zabačenijih ulica, te da ovaj grad ima mogućnosti „za svačiji džep“, ne samo za one koji su imućniji.

„Kao čovek drugačije si tretiran. Kada imam zakazano kod doktora u jedanaest, može da se desi da pregled kasni pet ili deset minuta, petnaest, ali neće biti preskakanja ili ulaska preko reda. Zna se red. Mislila sam da će se vremenom to izgubiti, usled dolaska novih generacija i novih imigranata. Ne, i dalje se zna red. Ukoliko čekaš autobus, niko neće ići ispred tebe. Ako je nekome hitno, on će da pita da li može da stane ispred. Ostala je ta kultura.“

Volontiranje joj nije strano, budući da je i ranije svoj doprinos davala kroz dobrovoljni rad na različitim sportskim manifestacijama. Oduvek je volela sport, a kroz smeh dodaje da je to uticaj rukometnog kluba Metaloplastika iz Šapca.

„Godinama sam učestvovala na raznim takmičenjima, bila sam merač vremena ili tako nešto. Mali, sitan doprinos, ali sam uvek bila u krugu sporta. Sport je bio uvek broj jedan kod mene. Naravno, kada naša zemlja negde učestvuje, to se obavezno moralo gledati i pratiti, navijati.“

Dešavanja u Srbiji prati, tačnije, sve osim političkih. Ipak, među izraženijim interesovanjima, tokom celog života, našao se domaći sport, koji joj je 2012. godine doneo nezaboravnih nekoliko nedelja.

„Kada je Engleska dobila da bude domaćin za Olimpijske i Paraolimpijske igre 2012. godine, ja sam se prijavila kao volonter, neznajući da ću da predstavljam našu zemlju, odnosno da budem naš domaćin. Radili smo testove i nisu svi ljudi prošli. Nisam čak ni znala koja će uloga da mi bude. Kada sam odabrana da budem deo tima naše zemlje, to je za mene bila najveća čast.“

Od Šapca do Londona: Čast je biti domaćin našim sportistima na Olimpijskim igrama 4
Foto: Iz lične arhive

Devet nedelja je „davala deo sebe kao doprinos Engleskoj, ali i kao Srpkinja da bude domaćin našoj zemlji“.

„Imala sam visoku i vrlo odgovornu funkciju za koju sam se dala svim svojim srcem i dušom. To su nezaboravni dani i dana danas, nakon toliko vremena. Još uvek je to kao da se trenutno dešava. Mogla bih o tome satima da pričam.“

U pričanje anegdota iz tog perioda se nije upuštala, kako naglašava, ne želi da ruši ničiju privatnost.

„Osim priznatih sportista, tu su bili i treneri, maseri, administracija i drugi ljudi. Sticajem okolnosti imala sam tu čast da vozim naše sportiste kad su dobijali medalje u ambasadu, da ih svečano pratim.“

Ipak, kao najveći doživljaj ističe jednu situaciju.

„Na samom otvaranju Olimpijskih igara, ispred našeg šefa misije, bila sam zajedno sa Đokovićem koji je nosio zastavu i moja dužnost je bila da idem ispred i da vodim računa da nema neku prepreku. Moram da kažem da je Novak jedan izuzetan čovek. Nije prošao pored osobe, a da nije mahnuo, pozdravivo se, potpisao se ili zastao da se slika. Naravno, u toj gužvi, nije mogao da gleda da li se nešto nalazi ispred njega, a budući da su se između njega i tih ljudi nalazile ograde, moja je dužnost bila da idem i to sve sklanjam. Iako to ne deluje kao mnogo, za mene je to bilo posebno zadovoljstvo.“

Imala je priliku da se sa Đokovićem susretne nekoliko puta i nađe mu se pri ruci. I nije samo njemu posvetila punu koncentraciju, već i ostalim sportistima iz naše ekipe.

„Provela sam dosta vremena sa Čavićem i sa drugim individualnim sportistima. Ali, isto tako, kada je došao naš Veselin Vuković, koji je predvodio rukometaše, za mene je bila čast da vidim jednog Šapčanina u Londonu u Olimpijskom selu za vreme Olimpijade, kao i Gladovićku koja je takođe iz Šapca. To je za mene bilo nešto predivno. Trudila sam se da ispoštujem svakog sportistu i svaku grupu.“

Prisustvovala je i samim igrama, ali i privatnim druženjima i treninzima. Kako kaže, „Novak je jedan sasvim normalan, običan čovek“.

Olimpijada joj „uzela“ srce, a Paraolipijada „dušu“. Iako je grupa iz Srbije bila znatno manja i brojala samo 13 paraolimpijaca, kaže da je „živela za svaki momenat sa njima“.

„Mogućnost da idem skoro do podijuma sa Željkom Dimitrijevićem, koji je svetski rekorder u bacanju čunjeva, da ga predstavljam i da im pomažem, nije moguće opisati osećaj u kratkom vremenskom roku kao što je ovaj razgovor.“

Druženje je nastavila kako sa pojedinim sportistima, tako i sa njihovim roditeljima, čak i posle završetak Olimpijade, sve do danas.

Tokom 2017. godine u Londonu je održano i Svetsko prvenstvo u atletici, gde je, iako tada ne kao volonter, samoinicijativno organizovala doček na aerodromu za naše sprotiste.

Od Šapca do Londona: Čast je biti domaćin našim sportistima na Olimpijskim igrama 5
Foto: Iz lične arhive

U kući u kojoj živi, ceo jedan kutak posvetila je Olimpijadi, a simbolično ga je nazvala svojim „Wall of fame“.

Sebe opisuje kao „ponosnu Srpkinju“, odnosno Šapčanku, iako je, kako kaže, „Englezica“ već trideset i pet godina.

Uz svog partnera prati domaće televizijske programe koje je moguće gledati u Engleskoj, a iako je provela više od polovine svog života u inostranstvu, nema problem da „misli na našem jeziku“.

„Trideset i pet godina nije mali period. Više sam provela u Engleskoj nego što sam u Šapcu i mislim da je pogrešno što naši ljudi kažu da su ’zaboravili’ naš jezik. To je sve individualna stvar. Ipak, mislim da je to sramotno reći. Može da se zaboravi reč, ali da zaboraviš svoj maternji jezik, ne dolazi u obzir.“

O tome koliko drži do maternjeg jezika, govori i činjenica da je insistirala da njena deca, iako rođena i odrasla u Londonu, u kući govore srpski jezik.

„Iako su oboje rođeni u Londonu, sa ponosom sam se trudila da im prebacim ljubav prema našem jeziku. Tako je bilo do kraja osnovne škole. U srednjoj školi se već malo promenila situacija. Dovodili su društvo i onda je automatski bilo neophodno pričanje engleskog jezika. Međutim, čak su i ta deca, stranci, kroz moju neku šalu ili na neki duhovit način, upoznavala lepote našeg jezika, kao i lepote naše kuhinje, bila to sarma, pasulj ili đuveč. Englezi zapravo vole našu kuhinju.“

Međutim, nije samo svojoj deci usađivala ljubav prema našem jeziku, već je to radila i sa drugom decom iz, takozvanih, mešovitih brakova.

„U jednom periodu, nekih sedam ili osam godina, držala sam školicu u kući gde su deca iz mešovitih brakova dolazila da nauče srpski jezik. Jedini način da se nauči bilo koji jezik jeste u komunikaciji sa ljudima kojima je on maternji. Većina njih nije znala da kaže ni ’dobar dan’. Trudila sam se da ih naučim da pišu i ćirilicom i latinicom, da nauče osnovni jezik. Ta deca neće otići na književni smer na Filološkom fakultetu u Beogradu, ali su dobili jednu osnovu.“

Kao jednu od bitnijih stvari ističe i našu tradiciju, te da se u njihovoj kući, iako pravoslavnoj, slavio i jedan i drugi Božić, Vaskrs, odnosno Uskrs, kao i ona globalna, ali i Srpska nova godina.

„Trudila sam se da moja deca znaju i red i disciplinu i tradiciju, kako englesku, tako i srpsku. Kao roditelj mislim da sam uspela na tom polju, budući da ćerka sada, kada se preselila u svoju kuću i sa svojim budućim suprugom, nastavlja sa tom tradicijom.“

Komentarišući status naših ljudi u Engleskoj i način na koji nas stranci vide, objašnjava da joj se čini da imamo „svoj položaj kao nacija“.

„Važimo kao radan narod. Sad, da li bi isti ti Srbi i da su ostali u svojoj zemlji dali toliki doprinos, ne znam. Mogu da pričam za sebe, ali ne i za druge. Mi smo jako vredna nacija. Kada idemo na posao mi zaista radimo i u tom kontekstu mislim da smo mnogo vredniji od Engleza.“

Iako je u prvim godinama više vremena provodila u krugu naših ljudi, nakon selidbe u drugi deo grada to se promenilo, budući da u novoj sredini gotovo da i nije bilo ljudi sa našeg govornog područja.

Od Šapca do Londona: Čast je biti domaćin našim sportistima na Olimpijskim igrama 6
Foto: Iz privatne arhive

U slobodno vreme voli da obilazi galerije, koncerte ili da se, vrlo spontano, provoza do Vindzora i popije kafu, mada je cele prethodne godine morala, kao i ostatak planete, da pronalazi drugačije načine za popunjavanje vremena.

Komentarišući celokupnu situaciju sa izbijanjem pandemije virusa korona, naglašava da iako ima izgrađen stav po pitanju same pandemije, ali i vakcinacije, ipak mora da misli na decu sa kojom radi.

„Moj posao nije kancelarijski. Iako imam svoju kancelariju, ja dolazim u kontakt sa velikim brojem ljudi. Naravno, to je trenutno obustavljeno. Moj posao je sada preko interneta dok su škole zatvorene. Ne želim da budem obeležena kao neki robot koji se slepo pridržava pravila, ali ako je sistem takav da u prodavnicu ne može da se uđe bez maske, pa neću da pravim nered. Staviću masku i obaviću kupovinu. Čim izađem, skinuću je. Nisam buntovnik što se toga tiče.“

Svoje planove je prilagodila situaciji, pa je tako smanjila kontakte na minimum, čak i kada za to nije bilo zvanične potrebe.

„Nerviraju me mnoge stvari, ali o tome govorim samo u mojoj kući. Javno to neću izneti, zato što sam napravila neki svoj poslovni status i ugled. Ne bih volela da sada svoj dugogodišnji trud i rad obrišem nekom scenom. Ako moram da stavim masku, pa staviću je. Uđem u prodavnicu, guši me maska, magle mi naočare, spustim je na pola nosa, pa čim izađem, skinem je. Uslovljeni smo sa tim.“

Primećuje da se mladi u Engleskoj ne pridržavaju mera, naravno ne svi, a da tajne žurke nisu samo karakteristične za Beograd, kao što smo prethodnih nedelja bili svedoci, govori u prilog i činjenica da se iste stvari dešavaju i u Engleskoj.

„Ako je tako rečeno i ako ću ja da ispoštujem, očekujem i od drugih isto. Ako drugi ne poštuju, onda ne znam zašto bih i ja.“

Kako kaže, smatra da je Engleska malo zakasnila sa merama, te da je bilo neophodno da država, ako je Srbija u martu imala policijski čas, isti uvede i tamo.

„Tada je trebalo da mere budu strože. Ovde su svakodnevni letovi bili dozvoljeni, nije bila velika kontrola do kraja jula. Onda su tek usledele drastičnije mere. To je, što se mene tiče, bio jedini propust. Engleska je otvorila vrata svakome. Sada plaćamo cenu za to.“

Kada je odlazila, nije razmišljala o povratku. U momentima kada je napuštala zemlju, nije razmišljala koliko dugo će da ostane. Kako objašnjava, „nema tačke“.

„Ne možeš da kreneš nešto da radiš ako misliš da je tačka. Nema nigde tačke. Ceo život je jedan krug. Ti težiš ceo život da zatvoriš taj krug, a on se zapravo nikad ne zatvora. Taj krug se samo širi. Stalno su neka pomeranja. Nisam bila od onih ljudi koji kažu da idu na jedno pet ili deset godina u inostranstvo ’da nešto urade’.“

Od Šapca do Londona: Čast je biti domaćin našim sportistima na Olimpijskim igrama 7
Foto: Iz lične arhive

U Srbiju često dolazi, a Šabac je nezaobilazno mesto boravka. Iako u Engleskoj redovno pravi pite, burek i ostala domaća jela, najviše joj nedostaju pogačice i jogurt.

„Kada dođem i prijatelji ili porodica me pitaju šta bih volela da jedem, odgovor je gotovo uvek isti – jogurt i pogačice. One najobičnije pogačice. Težim za tom nekom svojom mladošću i onome što sam oduvek volela. Uvek mi je bilo draže da, kad dođem, odem kod svojih prijatelja, u opuštenoj atmosferi, se ispričam ili prošetam gradom. Šabac je i dalje najlepši grad za mene. Nemam potrebu da ’budem viđena’. Većina naših ljudi iz inostranstva se drugačije ponaša kada dođe u Srbiju. Mislim da se po tome razlikujem, da sam bar u tom pogledu skromnija.“

Iako se u Srbiju vraćala makar dva puta godišnje, sve do početka pandemije, o trajnom povratku ne razmišlja, ali ga ni ne odbacuje kao moguću opciju.

„Mislim da sam napravila dom u Londonu. Ne kuću ili imanje, već dom. Dom koji je pun srpske tradicije. Kao roditelj, opet, deca su mi u inostranstvu. Ne vuče me ništa, osim dragih prijatelja i brata, za Srbiju. Da li ću se ikada vratiti? Ne znam. To postoji kao opcija, rešenje. Nisam kategorična, ali s obzirom da sam toliko dugo ovde, u drugom načinu života, vrlo bi mi bilo čudno u početku, ne čak ni nezgodno. Otvorena je mogućnost. Jednostavno, ne možeš da planiraš budućnost.“

Kada bi je neko pitao šta je stekla u inostranstvu, njen odgovor bi bio vrlo jasan – dvoje zdrave dece.

close
Od Šapca do Londona: Čast je biti domaćin našim sportistima na Olimpijskim igrama 8

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.