Spomenik poginulim radnicima RTS Foto: FoNet/Aleksandar Levajković

Nikada niko ni u jednom ratu u istoriji sveta pre tog 23. aprila 1999. godine nije bombardovao jednu medijsku kuću i ubio 16 radnika, koji su radili svoj posao, a jedan medij stavio na listu ciljeva, rekao je Radomirović na otvaranju Konferencije „Kraj nekažnjivosti za zločine nad novinarima“.

Dešavalo se posle, ali se to nazivalo terorizmom. Zašto se onda zločinu koji je počinio NATO daju druga imena, upitao je Radomirović.

On je rekao da će UNS podržati predlog RTS da njihovi ubijeni novinari budu na listi Komiteta za zaštitu novinara u Njujorku, ali na toj listi nema većine od 15 ubijenih novinara i medijskih radnika koji su na Kosovu stradali od 1998. do 2005 godine.

Prema njegovim rečima, jedino je UNS godinama tražio da se pronađu počinioci ovih zločina i zbog nereagovanja međunarodnih i domaćih institucija organizovao protest 2009. godine u Prištini.

Tablu sa imenima naših nestalih kolega Ranka Peranića i Đure Slavuja, na mestu gde su poslednji put viđeni, podizali smo sedam puta, jer je svaki put rušena, rekao je Radomirović.

Tek ove godine policija je saopštila ko je to radio i rekla da je reč o etnički motivisanom delu, dodao je on.

Ne, istakao je, reč je o zločinu, još jednom zločinu nad novinarima i pokušaju da se izbriše sećanje na njih. Tablu ćemo podići još jednom. Sećanje nam niko ne može uzeti, poručio je Radomirović.

Komemorativni skup pod nazivom „Tišina u Aberdarevoj“, posvećen radnicima Radio-televizije Srbije (RTS) koji su pre 20 godina poginuli prilikom NATO bombardovanja zgrade RTS, održan je večeras na platou u Aberdarevoj ulici.

Na komemoraciji je izveden prigodan umetnički program, a zaposleni u RTS su govorili o 16 kolega koji su poginuli u napadu NATO, u noći između 22. i 23. aprila 1999. godine.

Spiker i voditelj RTS Dragan Vučelić rekao je da je NATO projektil pogodio „master, srce televizije“ odakle se emitovao program, ubijeno je 16 njihovih kolega, „vreme smrti 2.06 minuta“.

On je rekao da „neki od novinara i urednika koji su prkosno pozivali NATO rečima da ih čekaju na svom radnom mestu nisu bili tu“. „Ljudi su naivno verovali da se najgore ne može desiti i da o njima neko brine.

Ništa nije bilo dovoljno upozoravajuće, ni slika ispražnjenog voznog parka u Takovskoj i Aberdarevoj ulici, pa ni odlazak stranih dopisnika iz zgrade RTS.

Tog istog dana u centralnom Dnevniku, koji se emitovao iz Centra „Sava“, vest o pogibiji 16 radnika RTS objavljena je tek u dvedesetom minutu“, istakao je Vučelić.

On je rekao da se porodice poginulih radnika RTS pitaju „da li su namerno žrtvovani“.

„Dvadeset godina na spomeniku ispred nas stoji pitanje zašto.Zašto je NATO bombardovao jednu medijsku kuću'“, pitao je Vučelić.

Voditelj Dnevnika na RTS Vladimir Jelić je rekao da nikada nije utvrđen tačan broj, ali su procene da je na radnom mestu u zgradi RTS te noći bilo između 100 i 150 ljudi, civila.

On je rekao da će uskoro početi rekonstrukcija objekta u kom su poginule njihove kolege i izgradnja memorijalnog centra „gde će se čuvati uspomena na izgubljene živote i opomena da se nikome nikada ne desi“.

„Zato pamtimo ove ljude, pamtimo njihove sudbine.Da se nikada ne zaboravi“, rekao je Jelić.

U napadu NATO poginuli su Jelica Munitlak (27), Ksenija Banković (27), Darko Stoimenovski (25), Nebojša Stojanović (26), Dragorad Dragojević (27), Dragan Tasić (29), Aleksandar Deletić (30), Slaviša Stevanović (32), Siniša Medić (32), Ivan Stukalo (33), Dejan Marković (39), Milan Joksimović (47), Branislav Jovanović (50), Milovan Janković (59), Tomislav Mitrović (61) i Slobodan Jontić (54).

Povezani tekstovi