OŠ u Babinama nekada bila puna đaka

O školi, koja je nekada bila najbolja seoska škola u opštini, o đacima ali i šta je značilo napredak u selu priča Jelena Pleskonjić, učiteljica u penziji. Ona je u ovoj školi bila učenica potom učiteljica, a bila je i prva devojčica iz Babina koja je upisana u niže razrede Gimnazije.

Inicijativu za izgradnju škole pokrenuo je legendarni učitelj iz ovog kraja Novak Brašanac. Bila je 1926. godina. Školska zgrada sagrađena je 1931. godine i počela je priča o školi i đacima. I tako desetak godina, do Drugog svetskog rata, kada je oštećena. Renovirana je i bila je četvororazredna do 1959. kada je postala osmogodišnja, upravo zahvaljujući inicijativi dvoje prosvetnih radnika iz ovog kraja, bračnog para Mila i Jelene Pleskonjić. Tada je počela da radi i đačka kuhinja.

– U osnovnu školu sam pošla kad je rat završen, pa smo bili različitog uzrasta. Imala sam i ja već desetak godina. Nastava je organizovana u kući koju smo zvali Savin han. Bila je to, u stvari, prostorija gde je bila kafana. Nije bilo nikakvog nameštaja, pa smo sedeli na daskama postavljenim na smrčeve trupine. Sve što je trebalo pisati, pisali smo na krilu. Tako je protekla prva školska godina, a već sledeće, zahvaljujući angažovanju stanovništva, školska zgrada je renovirana i moglo se učiti u njoj. Bili smo srećni. Imali smo najveću kuću u selu. Učionica je bila svetla, tabla nova, a veliko školsko dvorište bilo je za naše dečje igre. Prvo su se igrali posebno dečaci i devojčice, a kad smo se upoznali bolje, više nije bilo odvajanja. Niko tada nije ni znao šta je vršnjačko nasilje. Škola je bila u centru sela, neka deca su pešačila i po 5 kilometara i zimi je bilo teško. Kad bi ušli u učionicu, prvo bi se dobro ogrejali pored peći-bubnjare. Ni odeća nije bila dovoljno topla. Pravila se ručno, od vune (džemperi, čarape, kape koje smo zvali jake, rukavice), a košulje od platna dobijenog od lana i konoplje, mukotrpnim radom. Ali roditelji su se trudili da deca budu čista i uredna. Nisu želeli da im deca ostanu nepismena kao što je bila većina njih, zato nije bilo negodovanja za upis u školu i ženske dece. Neki su ovako razmišljali:“Preče je poslati žensko dete u školu jer muško se može snaći u životu i bez škole“.

Jelena Pleskonjić

Kada su završili četvrti razred, učitelj Novak Brašanac je predlagao đake, koji bi trebalo da nastave školovanje. Među njima je bila i Jelena, jedina devojčica i prvo ženske dete iz Babina, koje se posle rata, uputilo na dalje školovanje.

-. Moji roditelji su to nameravali i bez preporuke učitelja. Moj otac je bio veoma naprednih shvatanja. On i njegov brat bili su veoma vredni, pored šume, proizvodili su kreč i katran, zidali su i sagradili veliku kuću u kojoj su živele dve porodice. Tako je u kući Kuburovića bilo 19 čeljadi. Kad su strica u ratu ubili četnici, moj otac je nastavio da se brine o sedmoro svoje ali i stričevoj deci. Život je bio veoma organizovan, znalo se ko ima koje obaveze, čak i deca, prema uzrastu. Naravno i ja. Ali, bila sam nekako takvo dete, reklo bi se „stvorena za sve“. Još pamtim kako sam skakala s breze u sneg ili galopom trkala konja, jahala do Pljevalja. Ali, pamtim i kako su nas, kao decu, kupali na snegu. Stojiš napolju samo na svojoj košulji – oživljava sećanja učiteljica Jelena, koja je u godinama za poštovanje.

Kad je pošla u nižu gimnaziju, sebi je odredila cilj, da postane učitečljica

– Zamišljala sam kako ću raditi sa decom, tim najiskrenijim ljudskim bićima i učiću ih pozitivnim vrednostima i pripremiti za život i rad. Stanovala sam u Prijepolju, u internatu. Bila sam i jedina učenica nižih razreda koja je učestvovala na Omladinskoj radnoj akciji, izgradnji puta Doboj – Banja Luka. I to , zato što su četiri učenice viših razreda uslovile:“Ako Jelena ne pođe, nećemo ni mi“. Da, cenili su me drugovi. Bila sam disciplinovana, poštena, dobar đak, društvena. Mogla bih reći i da sam bila omiljena. Voleli su me – priča Jelena i dodaje da kad je „u Novom Pazaru završila Učiteljsku školu, odabrala sam da radim baš u rodnom selu. Tako sam 1957. ušla u svoje prvo, kombinovano odeljenje. U prvom razredu bilo je 26, a u trećem 18 učenika. Bilo je te školske godine 95 đaka u babinskoj školi. Bilo je zadovoljstvo raditi sa decom koja su bila poslušna. Mogla sam ostvariti se što sam zamislila, pa uspeh nikada nije izostao, od tada, pa nadalje. I udala sam se za svog kolegu na Bibinama, tada učitelja, a posle i profesora geografije“.

Pet godina je radila u Babinama, a onda do penzije u OŠ „Vladimir Perić Valter“. Za svoj rad je nagrađivana, Orden rada, prva nagrada Oslobođenje Prijepolja…

– Sada, eto, tužna je i pomisao da će verovatno vrlo skoro, školska vrata biti zauvek zaključana u još jednoj seoskoj školi. Iz babinske škole, na dalje školovanje otišlo je mnogo dece, postali su učitelji, profesori, pravnici, lekari, ekonomisti, inženjeri, naučnici. Vidosav Kuburović je svojevremeno bio najmlađi magistar fizike. Nenad Kartalović je doktorirao na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu. Ne bih da nabrajam pojedinačno ali tužno je kad se školska vrata zauvek zamandale. Kad prestane dečja igra, kad se ne čuje dečji žamor, kad zanemi selo. Umesto veselih i nasmejanih dečjih lica, tužni i namršteni starci. To je veoma žalosno. Zatvaranje škola po selima vidim kao propadanje sela jer nema obnavljanja, nema nove snage. Škola u selu znači život, jer dok živi škola, živi i selo – završava naš susret učiteljica Jelena Pleskonjić.

Povezani tekstovi