Foto: EPA FEHIM DEMIR

Sagradio je sprat kuće, radio u površinskom kopu u Belaćevcu. Juna 1998. planirao je da sa devojkom ode na more. Svadbu su planirali po povratku. Nekoliko dana pre puta, otišao je sa kolegama na posao da podigne platu pre odlaska na odmor. NJegov brat Milorad Trifunović, član Komisije za nestale osobe u Vladi Kosova, kaže da je to bio poslednji put da su ga videli živog.

„Rođen sam u selu Slavovce u opštini Vučitrn. Tamo sam živeo do osme godine. Kada je seoska škola zatvorena, morao sam da živim u selu Plemetinu sa dedom i babom s majčine strane, a do sedmog razreda sam nastavio školu u Prilužju. Onda sam došao u Vučitrn, gde su majka i otac radili. Otac je bio Titov borac, otišao je u vojsku kao maloletnik, pa je završio samo četiri godine osnovne škole, ali je bio direktor poljoprivredne zadruge“, priseća se Milorad Trifunović. Detinjstvo mu nije bilo lako, ali je porodica bila „radna i srećna“. Primećuje da je tada bilo više međuljudske tolerancije. „Patim za tim vremenom kada smo živeli srećni, radili, išli jedni kod drugih na venčanja, verske praznike…“

Miloradov nestali brat Miroslav rođen je 1954. Nestao je tri nedelje nakon rođendana 1998. Imao je 43 godine. Završio je tehničku školu u Mitrovici, kao i nekoliko mašinskih kurseva. Radio je u Beogradu. Nekoliko godina je radio i u inostranstvu, na gasovodu od Sibira za Zapadnu Evropu. Neko vreme je i u Londonu radio, zavarivao avione na aerodromu Hitrou. Plata mu je bila dobra jer je bio odličan majstor, ali odlučio je da se vrati kući, na Kosovo. „Nije hteo više da radi u inostranstvu, hteo je da se oženi. Bilo je i vreme“, kaže Milorad.

– Poslednji put kada smo bili zajedno, bila je to noć pre kidnapovanja, gledali smo utakmicu Jugoslavija – Nemačka. Uživali smo. Bio je muški, žestok meč. Rezultat je bio u našu korist, drali smo se, šalili, pili. Niko nije predosećao da nešto loše može da se desi. Bio je 21. jun 1998. Bili smo on, ja i još jedan od onih koji su nestali u jedinoj srpskoj kafani u Vučitrnu.

Kolege su po Miroslava Trifunovića došle u 5.30 ujutru. Još je spavao. Brzo se spremio i otišao s kolegama do kopa Belaćevac, po platu. Kada su stigli na parking, pozvali su ih neki ljudi. Jedni su bili u uniformama OVK, drugi u civilu. Izvukli su ih iz vozila. Miroslav se usprotivio, pitao: „Šta je ovo“, otmičari su mu uperili pištolj u glavu. Miloradu je sve ispričao istog jutra poznanik Albanac, koji je video otmicu.

Milorad Trifunović je odmah otišao u Prištinu, Međunarodni komitet Crvenog krsta. Obratili su se i predstavnicima OEBS, tadašnjem američkom informativno-kulturnom centru. Došli su i u Beograd, obišli pojedine ambasade, državne i nevladine organizacije. Mnogi su im obećavali pomoć, ali šta se desilo njegovom bratu još se ne zna. Onda je počelo NATO bombardovanje, srpske snage su napustile Kosovo, došao je KFOR. Desile su se nove otmice, ubistva, a porodica Trifunović je morala da napusti Vučitrn. Živeli su u Leposaviću, pa u Kraljevu.

Milorad Trifunović veruje da rešavanje pitanja nestalih treba da bude prioritet Prištine i Beograda. „Međutim, vlade u Prištini i Beogradu zloupotrebljavaju našu patnju za svoje političke ciljeve“, ubeđen je on. „Nemam puno, ali bih sve dao da mi se brat vrati. Spavao bih na ulici… Samo da se on vrati ili njegove kosti da mi daju. Da imam grob gde bih mogao da polažem cveće.“

Preuzeto iz spomen-knjige „Živeti uz sećanje na nestale“ sa ispovestima porodica nestalih tokom rata na Kosovu u izdanju forumaZFD

Povezani tekstovi