Potom da kopa sebi grob, dok su je tukle štapovima. Odsekle su joj kosu, a nožem preko celih leđa i na glavi urezale krst. Rasekle su joj donji deo uha dok su joj gurale glavu u goveđu balegu. Da je udaraju lopatom po celom telu nisu prestajale. Morala je da peva srpske pesme. Potom su je, zajedno sa tada maloletnim Veselkom Đukićem, odvele u drugu dolinu, naredile joj da ponovo kopa sebi grob, a kada više nije mogla od bola i iznemoglosti, traume i straha, naterali su je da legne na leđa u tu iskopanu rupu, da bi je Đukić ubio ispalivši najmanje pet metaka iz automatske puške.

Ime joj je bilo Karmen Kamenčić, imala je samo 18 godina i bila je bolničarka u 5. korpusu Armije BiH kada su je sredinom jula 1992. godine zarobili pripadnici Petrovačke brigade Vojske Republike Srpske nedaleko od mesta Radić, opština Bosanska Krupa u Bosni i Hercegovini, a zatim je već ranjenu predali jedinici „Front žena Petrovac“, starešini Ranki Tomić i njenim saborkama Radmili Banjac i Bori Kuburović, koje su je nitkovski maltretirale i na kraju s Đukićem ubile. Sudbina mlade heroine, Karmen Kamenčić, satkana je od ljudske monstruoznosti, svih ratnih zlodela i bede pravosuđa. NJeno telo pronađeno je tek pre tri godine, ukopano ispod nadgrobne daske sa šifriranim brojem nepoznate osobe. Velid Kamenčić, nažalost, nije dočekao da pronađe posmrtne ostatke svoje ćerke.

Banjac i Kuburović su za ovaj zločin pred Kantonalnim sudom u Bihaću osuđene prvo na po četiri godine zatvora, da bi im kazne bile smanjene na po tri godine. Veselko Đukić nikad nije procesuiran, jer je u vreme kada je počinio ubistvo imao samo 15 godina. Ranka Tomić je u ponedeljak, 26. novembra, osuđena na pet godina zatvora.

Svakako je za pohvalu odluka sudskog veća Višeg suda u Beogradu da osudi Tomić. Ipak, s obzirom na to da je bila komandirka te jedinice, te da je mogla da spreči mučenje i ubistvo mlade Karmen, što ona ne da nije učinila, već je u tom monstruoznom činu i učestvovala, mogla je da bude strože kažnjena. Još gore od ovako blage kazne je vrlo izvesna mogućnost da Tomić bude oslobođena po žalbi, pošto je sudsko veće na kraju prihvatilo iskaz Radmile Banjac, što ne bi smelo, prema tvrdnjama pravnika, da se radi, jer niko nije mogao da je „natera“ da svedoči. A poznavajući sistem rada pravosuđa u Srbiji, gde je skoro pola-pola u osuđujućim i oslobađajućim presudama, Ranka Tomić, koja je sve vreme zdušno negirala da je učestvovala u ovom zločinu, te da je u to vreme bila u Beogradu, mogla bi ponovo slobodno da se kreće po srpskoj prestonici.

U sudnici 2, gde joj je pročitana presuda, osim moje novinarske malenkosti i dva predstavnika međunarodnog i civilnog sektora, nikoga u publici nije bilo. Iako je s nevericom dočekala osuđujuću presudu, podigavši ruke ka svom advokatu, bila je mirna i staložena. Nakon završetka čitanja presude, brzo je napustila Specijalni sud.