Foto: EPA PHOTO EPA/FEHIM DEMIR/FD-cl / Arhiva

Organizovanje nastave u novoj sredini zahtevalo je donošenje dokumentacije iz prethodnih škola, pa je šest direktora i nastavnika tražilo od Kfora da im omoguće pratnju kako bi preuzeli dokumenta iz škola u Uroševcu. Među njima je bio Paun Živković, direktor Srednje tehničke škole iz Uroševca. Jedan od dva direktora koji su tog dana, u pratnji poljskog bataljona Kfor otišli u Uroševac i nisu se vratili. Nestao je i Marko Stojanović.

– Zovem se Jasmina Živković. Rođena sam 1977. u Prištini, ali smo živeli u Uroševcu, gde sam završila osnovnu i srednju školu. Pravni fakultet sam upisala u Prištini, ali sam studije morala da prekinem 1999. zbog bombardovanja. Do aprila 1999. smo živeli u Uroševcu, ali više se tamo nismo osećali sigurni i iselili smo se u selo Gotovuša, u opštini Štrpce. U Uroševcu nam je ostala kuća, sa svim stvarima. Nisam od tada posetila Uroševac. Da budem iskrena, niko od nas nije imao snage da ode u Uroševac, svedoči Jasmina Živković. Prema njenim rečima, svi Srbi su morali da napuste Uroševac juna 1999.

„Pretili su nam, napadali nas. Jednostavno grad je trebalo očistiti od Srba.“

Kfor je najpre odbijao pratnju prosvetnim radnicima, a onda je oko pola osam ujutru, 28. septembra 1999. došao jedan čovek ispred kuće Živkovića i rekao: „Paune, sada žele da nas prate. Idemo u Uroševac po dokumenta.“ Krenulo je njih šestoro. Otišli su oko osam ujutru, u dva vozila Kfor i uz njihovu pratnju. Te noći su se oba vozila vratila oko osam uveče. „Rekli su da su Paun i Marko nestali. U početku nismo znale šta nam govore jer su otišli pod njihovom pratnjom.“

Milan Nikolčević, koji je bio u toj grupi u Uroševcu, ispričao je šta se desilo. Bili su najpre u dve srednje škole i uzeli potrebna dokumenta. Došli onda u osnovnu da uzmu dokumenta. Paun Živković i Marko Stojanović su se pozdravili sa kolegama Albancima koje su odranije znali. Zatražili su dokumenta, odgovorili im da će im doneti i dati sve što traže. Koleginica, Srpkinja koja je bila sa njima, zatražila je da poseti lokalno groblje. Vojnici Kfora su otišli sa njom da bi sigurno stigla do groblja. Paun i Marko su ostali sa kolegama u kancelariji OŠ. Kada su se vratili po njih, nije ih bilo. „Kasnije su ljudi koji su bili u kancelariji rekli da su ušli ljudi u crnim uniformama i pitali zašto su njih dvojica tu. Izveli su ih iz kancelarije. Kfor tvrdi da su kontrolisali školu i grad, ali jednostavno niko ništa nije video. Kako je moguće da usred dana kada je škola bila puna đaka i nastavnika, niko ništa nije video? A dva čoveka nestala“, pita se Jasmina. „Ovde u opštini Štrpce ima 13 porodica sa nestalima i svi se poznajemo. To su iste priče, a kad čujem priče porodica iz drugih delova Kosova, čini mi se kao da priča samo jedna porodica, bez obzira da li srpska ili albanska. Sve se mogu sažeti u istu priču.“

Iako je prošlo 20 godina, imam osećaj da su njen otac i Marko Stojanović živi. „U snu mi ne dolazi. Ne znam zašto. Jednostavno, vreme stane i 20 godina je kao dva dana.“

Povezani tekstovi