Foto: Medija centar

Međutim, do sada nije bilo suđenja u Srbiji za zločine počinjene tokom hrvatske vojne akcije „Oluja“ 1995. godine, koja je dovela do iseljavanja i proterivanja oko 200 hiljada Srba iz Hrvatske.

Upravo je ova univerzalna nadležnost na koju se poziva Srbija predmet netrpeljivosti Beograda i Zagreba, koji je spreman da zbog ove pravne mogućnosti čak i zakoči pridruživanje Srbije Evropskoj uniji. Hrvatska je uporna u tome da Srbija ukine ovu nadležnost jer zvanični Zagreb ne želi da srpsko pravosuđe sudi hrvatskim državljanima.

S druge strane i ova godišnjica „Oluje“ obeležena je zahtevima iz Srbije da sudovi u našoj zemlji konačno počnu da sude za zločine iz te akcije 1995. godine.

Predsednik „Veritasa“ Savo Štrbac izjavio je za Blic da srpsko pravosuđe može da procesuira Hrvate koji su počinili ratne zločine nad Srbima u „Oluji“, osim onih zločina za koje je suđeno hrvatskim generalima u Hagu. „Postupci se još mogu voditi pred sudovima u Srbiji, koji po zakonu imaju regionalnu nadležnost za čitavo područje bivše Jugoslavije… Srbija uporno drži tu odredbu u zakonu, ali je ne primenjuje u praksi“, rekao je Štrbac.

I predsednik Odbora za dijasporu i Srbe u regionu Skupštine Srbije Miodrag Linta rekao je da je preduslov za trajni mir da se uspostave isti standardi za suđenje za ratne zločine, te da bi „srpsko tužilaštvo trebalo da počne da procesuira brojne zločine nad Srbima i da podiže optužnice protiv pripadnika hrvatske vojske i policije“.

Vladimir Vukčević, bivši tužilac za ratne zločine, ističe za Danas da je svojevremeno bilo istraga u vezi sa zločinima u „Oluji“, ali da na kraju ipak nije bilo suđenja pred srpskim sudovima.

– Po našem zakonu postoji mogućnost da se sudi Hrvatima za zločine u „Oluji“, ali samo teoretska, ne verujem da bi se to moglo ostvariti u praksi, navodi Vukčević. On podseća da opšta nadležnost nije ništa novo za sudove u svetu i da je koriste najrazvijenije zemlje. Odmah po oslobođenju hrvatskih generala Ante Gotovine i Mladena Markača iz Haga za zločine u „Oluji“, Tužilaštvo za ratne zločine, na čijem je čelu tada bio upravo Vukčević, počelo je da se bavi zločinima iz te hrvatske akcije. Ipak, do suđenja nije došlo.

Iz Fonda za humanitarno pravo (FHP) za Danas podsećaju da u regionu jedino srpsko tužilaštvo može da procesuira sve zločine počinjene tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji.

„Ovako definisana nadležnost Tužilaštva za ratne zločine izazivala je brojne negativne kritike država u regionu, pre svega Hrvatske i BiH, kao i zahteve da Srbija izmeni ovu zakonsku normu. Štrbac nije u pravu ako je rekao da ovu odredbu o univerzalnoj nadležnosti ne primenjujemo. Ona je korišćena više puta, na primer, kada je suđeno Veljku Mariću, hrvatskom državljaninu za zločin u Hrvatskoj koji je izvršen nad žrtvom srpske nacionalnosti, pa zatim u slučajevima Mark Kašnjeti, Ramadan Maljoku, Brano Gojković (državljanin BiH) Husejin Mujanović, Samir Hondo, Gnjilanska grupa“, ukazuju u FHP-u.

Kako objašnjavaju za naš list, Srbija može da sudi Hrvatima čak i ako nam nisu dostupni – jer kao i Srbija i BiH, ni Hrvatska ne izručuje svoje državljane – s obzirom na to da je našim Zakonikom o krivičnom postupku predviđena mogućnost suđenja u odsustvu. „Može se suditi u odsustvu, ali pod uslovom da za to postoje naročito opravdani razlozi, ako je optuženi u bekstvu ili nije dostupan državnim organima.

Ovo jeste zakonska mogućnost, ali ona do sada nije nikada korišćena u postupcima za ratne zločine“, navode u FHP-u i podsećaju da su dosad više puta isticali da ne treba suditi u odsustvu, „jer treba imati u vidu da u slučaju suđenja okrivljeni, koji nisu prisutni, ne mogu da iznesu svoju odbranu, ne mogu da ispituju svedoke niti da predlažu dokaze“.

„Stoga se suđenjima u odsustvu nepotrebno troše ionako vrlo ograničeni resursi kojima raspolaže tužilaštvo, posebno imajući u vidu da lica koja su osuđena u odsustvu mogu podneti zahtev za ponavljanje krivičnog postupka ukoliko se nekada nađu na teritoriji države koja ih je osudila. Činjenica da optuženi nisu prisutni u sudnici tokom suđenja sasvim sigurno ne doprinosi pravičnosti postupka. Suđenja u odsustvu nikako nisu u skladu sa opredeljenjem ka promovisanju dobrosusedskih odnosa, budući da su, po pravilu, to suđenja u kojima su optužena lica državljani drugih država, nedostupna domaćim pravosudnim organima“, naglašavaju u FHP-u i ukazuju da regionalna saradnja nije samo obaveza koja proističe iz procesa pristupanja EU, „već je ona pitanje perspektive dobrosusedskih odnosa u regionu“.

Inače, mnogi u Srbiji ne znaju da je suđenja Hrvatima za „Oluju“ bilo pred hrvatskim pravosuđem. Eugen Jakovčić iz Documente – Centra za suočavanje s prošlošću, podsetio je da je u 24 godine od operacije „Oluja“, hrvatsko pravosuđe podiglo tri optužnice za ratne zločine nad krajinskim Srbima i to protiv ukupno sedmorice pripadnika hrvatskih vojnih i policijskih snaga. Suđenja su rezultirala sa dve osuđujuće presude.

„Pored toga, u hrvatskim državnim odvjetništvima evidentirano je 6.390 kaznenih prijava za zločine počinjene za vrijeme i nakon operacije „Oluja“, od čega se 439 odnose na pripadnike oružanih snaga. Po toj statistici, osuđeno je 2.380 osoba, ali javnost nikad nije bila upoznata s njihovim imenima i djelima za koja su osuđene“, naveo je Jakovčić. Podsetio je da se od 12 optužnica podignutih pred Haškim tribunalom za zločine počinjene tokom rata u Hrvatskoj od 1991. do 1995. samo se dve bave zločinima nad hrvatskim građanima srpske nacionalnosti. Generalima Anti Gotovini, Ivanu Čermaku i Mladenu Markaču sudilo se za zločine tokom i nakon Oluje. Gotovina i Markač su najprije jednoglasno proglašeni krivim i osuđeni na 24, odnosno 18 godina zatvora, ali su u žalbenom postupku obojica oslobođena.

Obećanja Snežane Stanojković

Pre nego što je izabrana za novu tužiteljku za ratne zločine, Snežana Stanojković je u svom Programu organizacije i unapređenja Tužilaštva za ratne zločine za period od 2016. do 2022. godine navela da će, ako bude izabrana, odmah da poradi na procesuiranju svih krivičnih dela ratnih zločina iz „Bljeska“ i „Oluje“, dok zločine Srba tokom ratova devedesetih nije spomenula. Ona bi uvela čak i suđenja u odsustvu protiv počinilaca ratnih zločina nad Srbima, te predložila redefinisanje saradnje sa zemljama u regionu, jer ista, po njenim rečima, nije dala odgovarajuće rezultate, najpre kada je reč o procesuiranju zločina nad Srbima.

Povezani tekstovi